Leto na selu: Prilika za nezaboravno iskustvo

U ovo doba godine deca se već opraštaju od raspusta i pripremaju za početak školske godine. Neko je putovao u Španiju ili Grčku, Crnu Goru ili Hrvatsku. Neko se nije pomerio iz svog sela, posla ima tako mnogo, a svaki par ruku je potreban. Da li je potrebno, poželjno i korisno da gradske porodice koje nemaju novca za more pošalju decu u selo kod babe i dede, strica ili ujaka, kumova i prijatelja?

Lekari i naučnici 19. veka zaklinjali su se u ovu praksu, smatrajući je veoma korisnom za dečje zdravlje, radne navike i školski uspeh. Bili su toliko ubedljivi da su se njihovom predlogu priklanjale mnoge porodice, bogate, koje su slale decu na selo radi zdravlja, i siromašne radničke, koje su na ovaj način osiguravale da njihovo dete barem preko leta redovno jede.

Holandija, Velika Britanija, Danska, Poljska i druge države čak su uvodile letnji boravak gradske dece u selima kao deo obaveznog školskog programa. U ovim prilikama deca nisu išla kod rodbine nego u poljoprivredna domaćinstva koja su pristala da ih prime. Hrana je obično bila obilna, ali, nije moglo da se zazjava, nego su mali građani učili kako se živi i radi na selu. 

Kod nas je malo teže

Kako bi ova praksa izgledala kod nas? Teško da bi je sprovela država, tako da ostaje snalaženje porodica da smeste svoje dete na selo preko leta, obično kod rodbine. Do mnogih sela nema nikakve direktne veze, ni voza ni autobusa, ili treba presedati u dva ili tri prevozna sredstva, a u pauzama čekati sledeće dugo, možda satima. Jedino rešenje je automobil.

U mnogim selima nema lekara čak ni jednom nedeljno, a najbliža zdravstvena ustanova je kilometrima daleko. Ipak, mlađa deca se raduju gde god ih odrasli vode i oduševljavaju se svim što vide. Posle će s mnogo pojedinosti pričati vršnjacima kako baba ima puno dvorište kokošaka, a deda četiri psa i kako su ih rođaci i komšije tamo u selu vodili u šumu da beru pečurke.

S pubertetlijama je već teže: suočeno s vršnjacima koji pričaju o letovanjima na "fensi" mestima, dete može da se pobuni protiv raspusta u selu, verujući da ga roditelji kažnjavaju jer ga ne šalju na more. Ako u životu nije bilo blizu krave ili konja, možda se plaši i petla.

Puno materijala za pismeni sastav

Na selu se rano ustaje, rano leže, ne može dan da se provede za mobilnim telefonom. Navike i običaji ljudi u selu mogu gostu, naročito mladom, da budu baš čudni. Međutim, kad se dete suoči sa članovima poljoprivrednog domaćinstva koji mu postavljaju pitanja o životu u gradu i tretiraju ga kao odraslu osobu, kad nauči da kopa, kosi, plasti, hrani životinje ili bere voće i doživi pohvale od rodbine, i najveći skeptik među mladima počeće drugačije da gleda selo.

Nađe se tu i društvo vršnjaka, nađu se stari stripovi na tavanu ili u "gostinskoj" sobi, reka, potok ili bara u kojoj se lokalno stanovništvo rashlađuje, podesi se neka seoska slava, dan sela, smotra folklora ili vašar, tako da raspust postane nezaboravno iskustvo koje se prepričava. Osim toga, hrana na selu je tako dobra, jutra tiha, osim petla koji kukuriče za medalju, zalasci sunca slikoviti, šume u blizini zanimljive, a ni životinje nisu tako opasne. Ritam života, rada, odmora drugačiji je nego u gradu, a i ljudi kao da su manje nervozni. Prava tema za razmišljanje i pismeni sastav "Kako sam proveo leto". 

Ako srednjoškolac želi da provede leto na selu, pa valjda je jasno da tamo ima simpatiju. Ako tu naviku zadrži i u studentskim danima, ta veza je već ozbiljna. I, ko zna - dete koje je dolazilo u goste i na raspust možda će jednog dana odlučiti da se na selu i skući.