Lisica u životu poljoprivrednika: Ili štetočina ili okovratnik

Poljoprivrednici u Srbiji nemaju mnogo nedoumica u pogledu svog stava prema lisici. U jednom slučaju, smatraju je običnom štetočinom koju treba uništiti na svaki način i što brže. U drugom slučaju, smatraju je materijalom za krzneni okovratnik na zimskoj odeći ili celu bundu. Taj odnos se kroz istoriju nije menjao, ali, kako lisicu "bije glas" (uglavnom istinit) da se relativno brzo množi, nije istrebljena kao neke druge šumske vrste. 

Lisica je sisar, srodna vuku, a daleka rođaka ("od devete tete dete") domaćem psu. Trag lisice na njivi ili stazi lako se pobrka sa tragom manjeg psa. Živi na svim kontinentima osim Antarktika. Lovili su je kroz istoriju i seljaci i plemići, ovi drugi radi zabave, ovi prvi ne bi li prodajom krzna došli do nekog prihoda. Kožari i krznari bili su veoma cenjeni, a imućniji poljoprivrednici i njihove žene, kćeri i snahe rado su se odevale u "lisičinu" tokom zime.

Krzno lisice, naročito obične, crvene, kakvih ima u najbližoj šumi, bilo je redovna pojava. Oni bogatiji nabavili bi odevni predmet od sive ("srebrne") lisice, a događalo se da i još ređa crna varijanta posluži kao sirovina za bundu, šubaru ili okovratnik na kaputu. 

"Uvek je kriva lisica"

Pogled na ovu malu životinju kao štetočinu koja pustoši kokošinjac i uopšte merka živinu da je pojede snažan je i duboko ukorenjen. Čak i kad se vidi da je živinu pokrao neko iz sela (na primer, kad je ograda kokošinjca prosečena makazama za sečenje žice), uvek je kriva lisica. I seljaci uzmu puške i odu u lov. Malo je lovačkih udruženja u selima u kojima bar jedan član neće pod zakletvom izjaviti da je odstreljena lisica - ujela lovca.

U stvari, šta se dogodilo? Ranjena životinja, kad shvati da ne može da beži, zatvori oči, legne i "pravi se mrtva" tako uverljivo da joj lovac priđe preblizu, da bi ga "lija" poslednjom snagom ugrizla za ruku ili nogu.

Nije bez razloga opevana

Priče o lisičjoj lukavosti opstaju u narodnoj mašti vekovima i mnogi etnolozi su ih zapisali i objavili. U priči koju je zapisao Dositej Obradović mala lisica pita "mama, ima li neka životinja da je pametnija od nas?" "Ima, dušo, to je ona što se u zimu našim kožama ogrće", odgovorila je mama.

U šaljivim narodnim pričama o životinjama "lisica - lepotica" je šumski advokat ili sudija i, za razliku od svih ostalih junaka, govori učtivo i pravilno. U šaljivim narodnim pesmama ona nosi skupocene đerdane i svilene odevne predmete. Za ovu rođaku psa i vuka nema tako mnogo verovanja, ali, na primer, smatra se da lovac koji poštedi lisicu (na primer, spase je iz kljusa - zamke koja može da otkine rep ili šapu) nikad više neće imati štete u pogledu kokošaka i ostale živine.

Veruje se takođe da lisica po snegu "zameće trag" tako što uzme u usta grančicu, pa njome poravnava sneg iza sebe. Postoji izraz "ako je lisica prešla preko leda, po njemu možeš topove vući" i odnosi se na groznu zimu u 19. veku, kad se, po predanju, Tisa zamrzla.

Ako se umiljava - ima besnilo

Ukoliko lisica slobodno prilazi ljudima i pokuša da se umiljava - vrlo verovatno je obolela od besnila. Ako ulazi u selo, ide ulicom gde ima ljudi, prolazi pored dvorišta u kojima laju psi, ne plaši se vozila - besna je.

Kad je umiljata, tad je najopasnija - kako prepoznati besnu lisicu?

Jedna ovakva ušetala je, ništa manje, u dvorište škole u centru Mokrina, jedne zime krajem prošlog veka. Srećom deca nisu bila u dvorištu, bio je vikend. U skandinavskim državama lisica je, kao i sva ostala divljač, zaštićena od besnila čak i u šumama daleko od ljudskih naselja: iz helikoptera se baca hrana u kojoj je serum protiv besnila i sve životinje koje pojedu hranu zaštićene su od bolesti.