Nežna šumska lepotica, ali pred oružjem nema šanse

Srna (Capreolus capreolus) je životinja iz roda papkara, rasprostranjena uglavnom u centralnoj Evropi. Istočna granica pruža se od Ladoškog jezera (kod Sankt Petersburga) prema Crnom moru, ali zaobilazi stepe i skreće prema Balkanu. Zapadna granica nalazi se u Skandinaviji i Velikoj Britaniji.

Nema srna u Irskoj, Grčkoj, na Korzici, Siciliji i Sardiniji. U Srbiji, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije od 2023. godine ima više od 100.000 srna. U Hrvatskoj obitavaju u kontinentalnim područjima, dok su u primorju retkost. U BiH su često viđene, ima ih svuda u lovnim područjima, a zalutaju i u seosku i gradsku sredinu. U Crnoj Gori naseljavaju šumske predele, a naročito se viđaju u nacionalnom parku Biogradska Gora.

Gipka i odličan plivač

U pitanju je vitka i gipka životinja, s krstima nešto višim od grebena i malim crnim papcima. Kreće se hodom, skokom i kasom, ali nije istrajan trkač na duže staze. Visina varira oko 75 centimetara u grebenu, dužina oko 130 - 140 cm. Ima 32 stalna zuba. Dlaka je leti crvenkasta, zimi kestenjastosiva.

Odlično pliva, tako da se kupa kad god ima prilike. Težina varira, tako da su lovljeni primerci od 40 kilograma. Sluh, njuh i ukus su joj izvanredno razvijeni. Pretežno je dnevna životinja koja uzima hranu osam do jedanaest puta dnevno, a pred zimu se udružuje u krda koja pružaju osećaj sigurnosti i organizovana su prema specifičnoj hijerarhiji, na čelu krda je srna koja vodi lanad.

Kako treba da izgledaju hranilišta za divljač i šta im davati da jedu?

U zavisnosti od količine hrane, srne imaju jak selidbeni nagon i on može da ih odvede stotinama kilometara daleko. Mužjak srne je srnjak ili srndać, mladunče lane. Mladi dolaze na svet u proleće, kad ima najviše hrane.

"Vitka kao srna"

U starim religijama Evrope ova životinja bila je u milosti velikih ženskih božanstava šume i vegetacije. Zbog svoje nežnosti, ljupkosti i bespomoćnosti ovdašnji poljoprivrednici smatrali su srnu stvorenjem koje je u vezi sa vilama i duhovima prirode. Ubiti srnu je po istom verovanju veliki greh, jer ona kad je pogođena plače kao čovek.

Vile se pretvaraju u srne kad se kreću šumom, tako da je lov na njih svakako rizičan. Susret sa srnom, lišen lovačkih namera, donosi mir čoveku. Poređenje žene ili devojke sa srnom je svakako kompliment i poznat je u većini evropskih jezika, na primer, "vitka kao srna", "igra kao srna", "ima oči kao srna".

Detetu se kaže "lane moje", što je izraz ljubavi, ali isto tako i verovanja da će ovakvim oslovljavanjem doći pod zaštitu šumskih sila, a šuma je nekad bila vrlo blizu poljoprivrednicima. Srna je čest motiv u umetnosti naročito tamo gde je potrebno da se istakne blagost i dobre namere, a pojavljuje se i u narodnim pesmama, pripovetkama i zagonetkama.

Nije trajno zaštićena

Ipak, sva ljupkost ove životinje nikada nije uspela da je zaštiti od lova, krivolova i ubeđenja da je u pitanju samo štetočina koja uništava useve. Pred oružjem, srna nema šanse i sva verovanja o njoj ne mogu da je spasu.

Prah od roga jelena izbeljuje zube, a košuta zna koja je trava lekovita?

Plemstvo je lovilo srne od najdavnijih vremena, a nije isključeno da je poneka završila i u loncu siromašnijeg sveta. Rogovi srndaća trogodišnjaka smatrali su se moćnim zaštitnim sredstvom i nalazili su se okačeni iznad ulaznih vrata mnogih kuća, posebno u planinskim krajevima. Prah od ovog roga smatrao se, naravno, afrodizijakom još od srednjeg veka. U savremeno doba srna u Srbiji nije trajno zaštićena vrsta, nego se štiti lovostajem.