O deci i rađanju: Koji su se običaji i danas održali?

U poljoprivrednim domaćinstvima dece je oduvek bilo više nego u gradskim. Najstariji zapisi iz prvih država ljudskog roda potvrđuju ovaj podatak. Žene na selu su rađale otprilike jednom u dve godine, u mnogim slučajevima i češće, pa je tako nastala i poznata izreka "kupus u kacu, a dete u kolevku", koju beleže svi etnolozi koji su uopšte pratili život srpskog sela.

Samo da preživi

Kako su porodice bile brojne, zadružnog tipa, bar jedna snaha ili jetrva bila je upravo u očekivanju srećnog događaja iako zbog toga nije bila pošteđena nijednog od teških poslova u seoskom domaćinstvu. Zbog visoke smrtnosti u davna vremena, seljaštvo je pokušavalo da nekako zaštiti novorođenu decu i pitanje svih pitanja bilo je da beba preživi.

Nekadašnji stravičan običaj na selu prekinula je kikindska medicinska sestra

Bez lekara, bez ikakvog školovanog kadra, usmereni na stara verovanja, bajanja i vradžbine, ljudi su činili ono što su znali. Prvo i osnovno, krili su vreme porođaja i nisu ga saopštavali nikome izvan kuće. Pitanja "a kad ono snajka treba da vam se porodi?" - dočekivana su kao čin neprijateljstva. Tek kad se beba rodi i izgleda zdrava, obaveštavao se komšiluk, rodbina, prijatelji i celo selo. Zatim bi novorođenče izmerili (golo, na hladnom tasu vage) i dali mu da uhvati gvožđe, "da bi bilo snažno".

Odeća i oprema za novog člana porodice nije pripremana unapred (to jest, pripremana je, ali, u najvećoj tajnosti), da bi se čudesno pojavila čim se i beba pojavi. Seljaci starih vremena naročito su se bojali "senke" ili "babice", nekog demona koji vreba blizu kuće, da bi usmrtio porodilju i dete. Protiv ove opasne pojave, palili su katran i najstariju odeću i obuću - može se samo zamisliti kako je ovo delovalo na pluća majke i bebe.

Ko je ovaj običaj zabranio, zaslužio je spomenik, prava šteta što nigde nije zapamćeno niti zabeleženo ko se prvi usprotivio ovako besmislenom i opasnom postupku. 

Pravilo prvih šest nedelja

Jedno od najvažnijih pravila koja se tiču bebe u poljoprivrednoj porodici odnosi se na prvih šest nedelja posle rođenja. U ovom periodu, niko izvan porodičnog kruga nije smeo da vidi bebu. U mnogim kućama se "pravilo šest nedelja" i danas vrlo strogo poštuje kao da je u pitanju karantin. Poneki mladi roditelji idu još dalje, pa ne daju nikom da posećuje bebu po dva meseca i duže. A kad više ne mogu da se izbegnu posete i gošćenja rodbine, komšiluka, prijatelja i kumova, svako od posetilaca ima da ostavi bebi poklon, obično gotov novac "da bi spavala".

Ujedno se detetu vezuje oko ruke crven končić ili vunica, "protiv zlih očiju". Kad beba s majkom ili babom krene u posete po selu, odrasli je malo nagarave po čelu i između obrva, opet protiv zlih očiju. Preci su očigledno verovali (kao i skoro svi narodi na svetu) da pogled može da naškodi, naročito nejakom detetu. Zato su na bebinu kapu ili odeću kačili "uročice", svetlucave stvarčice koje treba nekako da "skrenu" zao pogled, kad god su pominjali bebu koristili su zaštitne nadimke, Živko, Stanko, Ostoja i tako dalje.

Svaka pohvala detetu (kako je zdravo, kako je poraslo, ima lepu kosu, krupne oči i drugo) morala je da se "ublaži" simboličnim (ili pravim!) pljuckanjem u pravcu mame i bebe - na najveći užas svih zdravstvenih radnika koji su ikad videli ovaj običaj. A, zanimljivo, postupak se u nekim sredinama održao do savremenog doba. Ali, danas postoje i lekari i domovi zdravlja.

Deca poljoprivrednika rađaju se u bolnicama i prolaze kroz zdravstvene protokole isto kao i deca iz grada iako se mnogi stari običaji i dalje čuvaju u selima.