Od mirisa meda do crvenog sjaja: Kako su lecederska srca osvajala ljubavi i krasila domove

Licider, licitar ili leceder je ime za zanatliju koji pravi naročitu vrstu medenih kolača za vašare i druge svečane prilike. Naziv potiče od nemačkog Lebzelter (izgovara se: lebcelter). Poreklo reči može da se prati čak do rimskog libum, što znači žrtveni kolač. Iako se proizvodi majstora licidera prave od brašna, meda, šećera i vode, njihova osnovna vrednost je estetska i dekorativna, a ne prehrambena. Liciderski kolači se ne jedu. Oni stoje kao ukras ili obredni predmet, kao dragocene uspomene na počasnom mestu u mnogim seoskim kućama.

Majstor u selu u svojoj radionici najpre mesi testo. Iako ceo postupak liči na pripremu "običnih" kolača, testo mora da odstoji najmanje nekoliko dana, a da bi bilo tvrdo, ponekad se u osnovnu smesu dodaje i gips. U različitim limenim kalupima testo se oblikuje u srca, konjiće, kuće, papuče, ptice i slično. Ovakvi kolači se kratko peku, a dugo suše, danima, ponekad i nedeljama, da bi postali potpuno tvrdi. Tek kad se potpuno osuše, pristupa se glaziranju, prehrambenim neškodljivim bojama, a naročito jarkocrvenom glazurom, koja je "zaštitni znak" ove vrste proizvoda.

Proces koji traje nedeljama

Najvažniji deo, kruna celog posla, bilo je ukrašavanje koje je zahtevalo mirnu ruku, mnogo strpljenja i veliku veštinu. To je u punom smislu umetnički deo lecederskog zanata. Leceder je koristio kesu sa uskim nastavkom odnosno "špric", da nanese na svoje delo ukrase od šećerne mase, spirale, cvetiće i druge ornamente, a kad bi i to bilo završeno, dodavala su se mala ogledala, poruke i sličice.

"Daje se na znanje!" - telal viče, selo sluša

Gotov proizvod iznosio se na vašare i sva ostala letnja okupljanja. Potražnja je uvek bila velika, jer je u pitanju bio omiljeni proizvod. Lecedersko srce poklanjao je momak devojci u okviru dozvoljenog udvaranja, to jest onog koje su roditelji obe strane odobrili. Ovakav poklon predstavljao je simbol ljubavi i ozbiljnih ženidbenih namera. Devojka bi lecedersko srce stavljala na počasno mesto u svom domu, odmah pored ikone, a prilikom udaje prenosila ga je u mladoženjinu kuću, gde je i ostajalo.

Dečacima su roditelji kupovali kuću ili konja od lecederskog testa, želeći mu tim poklonom sve najbolje, a devojčici papuču ili lutku, opet sa željom da dobro živi, da nosi papuče a ne obuću za težak rad i da svakako ima decu.

Obuka bila zahtevna i duga

Lecederski zanat bio je veoma cenjen, blizak voskarskom, pa se događalo da ista porodica upražnjava oba. Obuka za lecedera bila je duga i ozbiljna, na principu šegrtovanja, a često su prvi šegrti bili majstorovi sinovi i unuci. Zanat se najpre pojavio u Vojvodini, u osamnaestom veku, kao i u svim zemljama Habsburške monarhije, da bi se u krajevima Srbije južno od Save i Dunava razvio već u devetnaestom veku. Danas je redak, jer se ukus stanovništva promenio, ali opstaje zahvaljujući posvećenosti malobrojnih porodica i festivalima na kojima se prikazuje nematerijalno nasleđe i tradicija.

Lecedersko srce ovekovečeno je u knjizi "Selo Sakule a u Banatu" i drugim književnim i dramskim delima, a njegovim imenom zovu se folklorne manifestacije koje se održavaju u regionu.

Izvori: Čarls Ingrao, Habsburška Monarhija

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor