Povratak u sela - izbor ili izlaz?

Svakome dođe upravo to proleće, kad počinje da razmišlja o detinjstvu provedenom kod dede i babe u selu ili barem o posetama rođacima koji su živeli daleko od grada. Tako se, kod ljudi različitih uzrasta i struka, javlja, nekima po prvi put, ideja da bi bilo dobro otići u selo i tamo živeti, na imanju nasleđenom od predaka ili srazmerno povoljno kupljenom za početak novog biznisa. 

Imati bunar u svom dvorištu - sreća

Taj život u selu, kome odrasli ljudi žele da se vrate, nije nikada bio lak. Ustajalo se rano, a oblačilo brzo, jer, posao nikoga ne čeka. Već sa prvim nagoveštajem svitanja, domaćin i domaćica bi ustali da bi najpre nahranili stoku i živinu. Umivali su se iz lavora, često i hladnom vodom, pošto su žene i devojke još sinoć donele vodu sa arteškog bunara ili izvora ili čak potoka, koji nije uvek bio blizu.

Srećnom se smatrala kuća koja ima bunar u svom dvorištu ili u blizini. Doručkovala se kulja (kačamak, mamaljuga) sa mlekom, a ako je moglo da se bira pa uz kulju doda još i sir ili pekmez, to je već bio bogat doručak. Nekad pečena jaja, nekad hleb sa mašću i alevom paprikom, pa svi na posao, na njivu, u voćnjak ili vinograd. Obroci su pripremani tako da mogu da se odnesu pravo na radno mesto, i tu bi, oko podne, žene prostrle stolnjak i poslužile ukućane ili nadničare jednostavnim jelima koja daju sitost i snagu za ceo dugi radni dan.

"Dvor da pomete i vode donese"

Po završetku svih poslova, sledovala je večera i rani odlazak na spavanje, kako bi se uštedelo na svećama ili petroleju za lampe, a još važnije zbog sutrašnjeg rada. Deci u selu zato nikada nije bilo dosadno, jer bi od najranijih godina bila uključena u rad odraslih, a time i u stvarni život koji ih očekuje. Dvogodišnjak bi već imao obavezu da "čuva" mlado povrće u bašti da ga guščići ne iskljucaju. Podrazumevalo se da devojčica od devet godina kuva ručak za odrasle članove porodice ili čak i za nadničare, a usput čuva mlađu braću i sestre, pospremi kuću, namiri stoku i živinu.

"Dvor da pomete i vode donese", kako se peva u narodnoj pesmi, i još da je smatraju povlašćenom jer ne mora da ide na njivu, gde uveliko rade njena majka, starije sestre, snahe pa čak i baba dok je godine ili bolest ne savladaju. Deca su takođe išla sa starijima u šumu po drva, u jagode ili berbu lekovitih biljaka i hranljivih pečuraka.

Bez televizije i telefona

Informacija nije bilo mnogo, osim kad se deda ili neki rođak ili gost baš raspričaju o starim dobrim vremenima i lokalnim legendama, ali je "društvenog života" bilo u izobilju, od dečjih igara do ozbiljne pomoći komšiji ili prijatelju u najtežim poslovima. Kad bi unuče poželelo kajganu, baba bi samo otišla do kokošinjca. Kiselog mleka i sira bilo je u svakoj kući koja je držala ovce, koze ili krave, povrća su bile pune bašte i ostave, a meso se jelo od životinja koje su gajene u domaćinstvu, takođe i suhomesnati proizvodi osušeni u svojoj sušari, po porodičnom receptu.

Televizije nije bilo ni u snu, telegraf nije imalo svako selo jer nije imalo ni poštu, a prvi telefoni pojavili su se u železničkim i policijskim stanicama, a ne u kućama. 

Kad ljudi požele da se vrate u sela, ta želja obično ima svoju pozadinu. Ili su već suočeni sa uzaludnim traženjem posla/traumatičnim otkazom, ili su sagledali sve troškove koje stanovanje u gradu iziskuje. Drugi se u penziji suoče sa pojavom da ne mogu više ni račune da plaćaju, pa se sete kuće i imanja u selu gde bi mogli da žive uz mogućnost da sami odgaje hranu koju će koristiti pa čak i prodavati ili poslati deci i unucima u grad.

A kako će bez telefona, struje, mobilnog telefona, televizora, svih informacija koje stižu svakog sata? Kažu -Lepo! Bar će se baviti korisnim i potrebnim stvarima, jer na selu, dok se radi, neophodno je i misliti o poslu za taj dan, za sutra ili za dugotrajnije planiranje.