Promena je neminovna, da li i naš poljoprivrednik ide u korak s njom?

Koliko ovdašnji poljoprivrednici vole promene? Ako su na bolje, već nekako se naviknu. Samo je u istoriji ovih krajeva malo bilo promena koje su bile na bolje za poljoprivrednike. Za mnoge režime oni su bili i ostali "masa" koja radi i isporučuje proizvode na vreme, plaća poreze i izvršava sve obaveze. Čak ni činjenica da je hrana strateška sirovina, bez koje nema opstanka, nikome, pa ni državama, nekada nije mnogo uticala da položaj i tretman poljoprivrednika bude barem podnošljiv.

"Šta će selo da kaže?"

Zbog toga možda nije čudno što su poljoprivrednici na ovim prostorima dugo pokazivali (ili sakrivali) veliko nepoverenje prema svakoj promeni, bez obzira da li se ona tiče političkih prilika ili novih znanja i tehnologija. Sve što je novo bilo je u prvi mah sumnjivo, posvedočili su pisci realisti i etnolozi koji su sa terena doneli obilje materijala upravo o seoskoj nepoverljivosti prema svemu, a naročito prema promenama. Zabeleženo je da seljaci neće da šalju decu, naročito žensku, u školu, iako su kazne bile velike; kako dočekuju veterinara i agronoma vilama, iako su im i tu sledovale visoke kazne, što novčane što fizičke (u vidu batina koje su dobijali u prisustvu "službenih lica" - čitati Branislava Nušića); kako ne dopuštaju da žena iz njihovog domaćinstva ode kod lekara, jer, "šta će selo da kaže".

Iako je mentalitet srpskog sela, po svedočenju svih stručnjaka koji su se ikad bavili ovom temom, ostao nepoverljiv prema promenama, promene su svejedno dolazile i, ko im se brže prilagođavao, mogao je da prosperira. Ili, barem, da izbegne kaznu koju je vlast pripremila za slučaj otpora. Tu zdrava logika, bez koje poljoprivredniku nema opstanka, nikad nije omanula, iako su se okolonosti menjale u odnosu na prošle vekove.

Prilagođavanje i preživljavanje

Nekad seljaštvo nije htelo da gaji krompir koji je Dimitrije Dositej Obradović (1739 . 1811.) doneo u Srbiju, iako su kazne za odbijanje naređenja vlasti bile stroge - a danas, prosečan poljoprivrednik je obavešten o svim kretanjima na tržištu, pa i o novim sortama svake biljke koju bi mogao da gaji i na taj način zaradi. Prati promene, naročito one koje mu idu u korist. O medijima i društvenim mrežama zna upravo koliko mu je potrebno.

Slušaju seljaka, pričaju o proizvodnji. Ko vodi najbolju poljoprivrednu emisiju?

Druga je tema koliko im veruje; izgleda da iz obilja informacija uzima samo one koje mu se dopadaju. Školuje decu, nekad i na visokoškolskim ustanovama, čemu bi se njegovi preci mnogo smejali. Ali, to se promenilo: današnji poljoprivrednik je pismen, uglavnom ima završenu srednju školu, mlađe generacije idu na fakultete, a ko je dobar student, ima podršku cele porodice, neretko i zajednice, naročito ako se posle studija vrati u svoje selo.

Poljoprivredna porodica u Srbiji ima u proseku bar jedan kompjuter koji se koristi za praćenje tržišta; u posao se uvode novi alati i mašine, kad god finansije dozvoljavaju, nove tehnologije i novi proizvodi. Ako su dedovi za prodaju gajili samo male količine, potomci nastoje da ukrupne posed i proizvodnju da bi bili konkurentni. Ako su se očevi mrštili na samo spominjanje evropskih projekata, sinovi (i kćeri) već znaju da ove projekte pripreme, obezbede potrebnu dokumentaciju i konkurišu kod nadležne institucije. Tu se na delu vidi kako poljoprivrednici mogu za svega nekoliko godina da se potpuno obaveste i prilagode promeni, jer projekti i subvencije ipak postoje u Srbiji relativno kratko. 

Život poljoprivrednika u Srbiji promenio se u odnosu na život generacija od pre samo pola veka iako nikad nije ni bio ni postao lak i menjaće se i dalje - u zavisnosti od čitavog spiska okolnosti na koje poljoprivreda ne utiče, ali, prilagođava se, odakle i potiče njena sposobnost da preživi svakakva vremena.