Razmišljanja jednog običnog seoskog pulina: Od ovaca do protesta

Mom gazdi i njegovoj porodici zaista nije dosadno.

Svakog dana rade nešto drugo, ili se kopa, ili seje, ili orezuju voćke, uvek ima posla. Ustajanje je u šest ujutro, a pre doručka treba dati ovcama kukuruz, zob ili ječam. Imamo 11 ovaca, svaku znam po imenu, a i one se meni javljaju i slušaju me, izgleda da me smatraju rođakom, zbog moje dlake koja liči na njihovu vunu. Onda gazda hrani svinje i koke, pa se vrati da opet nahrani ovce, ovog puta senom. Zatim ulazi u kuću i presvlači se, to znači da idemo negde u selo.

"'ajmo, Gavro, da donesemo 'mir' u kuću", kaže mi - a ja znam da to znači "hleb".

Pratim ga i čekam ispred marketa. Ne puštaju me unutra, još me sa strahom gledaju, a ja gledam samo svoja posla.

Dok se vraćamo, primećujem njegov zabrinut izraz lica, blago spuštenih kapaka. Znam da je sledeće na njegovom redu, briga o ocu koji leži u krevetu. Posle toga, idemo nas dvojica na njivu ili u voćnjak. Kud on, tu i ja, nekad ga nadgledam, nekad samo spavam.

Jednom je gazda doneo iz sela napušteno mače. Nije videlo od krmelja, oči su mu bile čvrsto zatvorene, sve se spoticalo, pola krzna mu je falilo, ali, gazdarica mu je negovala oči čajem od kamilice, nabavila sve lekove i da vidiš, sad je pravi lepotan. Mi imamo u domaćinstvu četiri psa - svi pulini kao i ja i osam mačaka, svi smo najbolji drugari, mačke zimi spavaju na meni. Međutim, ovaj novi mali, nazvali su ga Mare, počeo je da mi ide na živce. Krenuo da budi gazdu, što je inače bio moj posao. Trpeo sam kad je počeo da uskače u kuću, što na vrata, što kroz prozor, ali, kad je seo u traktor, da se vozi s gazdom na njivu, nisam izdržao.

"Nećeš, majčin sine. Tu je moje mesto!", kažem u sebi. 

Nekad idem s gazdom u "institucije sistema". Čuo sam da to tako ljudi zovu, ali, tamo toliko dugo čekam ispred, da se ne isplati krenuti gladan. Nekoliko puta su me izgrdili i šutirali kad sam ušao u hodnik, zato radije ostajem napolju i čekam gazdu. Kad napokon izađe, samo ćuti do kuće. Ma, ni da me pomiluje. Primećujem, namrgođen je - neko ga je sigurno naljutio.

Ajaoj, najviše mrzim nešto što se zove "protesti". Kad sam bio štene, toga nije bilo, a za poslednjih godinu dana, čak tri!

"To je jako važno Gavro moj, samo će tako država da nas vidi", zna da mi kaže, a i gazdini drugovi mnogo vole ta okupljanja, ne pitaju "za šta protestujemo", nego samo "gde se okupljamo".

Uskočim ja tako s gazdom u traktor kad je išao na proteste letos, nisam tad ni znao gde ide, ali mi je srce lupalo od radosti što ću se voziti s njim.

"Nemoj, mali, naporno je to za tebe", kaže on, a ja se pravim da ne čujem, pa samo mašem repom i dahćem od veselja.

Tada smo danima, nedeljama, stajali na nekom širokom putu, u nekom meni nepoznatom gradu, napolju plus 200 stepeni (tako su ljudi govorili), a u traktoru još gore! Dobro da u nesvest nisam pao, iako mi je gazda davao vode. Onda sam iskoristio trenutak i malo se izmakao dok su gazda i njegovi drugovi pričali.

"Sad sam bio na protestu i slobodno zapiši kad ću opet da idem!", tako sam hteo da kažem gazdi. Kad je ponovo išao na neko okupljanje, prvo sam se sakrio u štali; ali, nisam mogao da izdržim, čim sam čuo traktor, opet sam uskočio na svoje mesto, iza sedišta. I tako idemo na proteste, gazda i ja, čujem da su me i za neke novine slikali pa ću izgleda ući u istoriju kao prvi pas koji se bori za prava poljoprivrednika.

Ovce i ostali psi su me pitali "šta ti je ovo trebalo", ali, ako gazda kaže da je tako treba, idem i ja jer je moj život kao njegov.