Stajsko đubrivo nikad nije izdalo seljaka, pa nek' ga baci, ko ga ima!?

Kako teku seoske priče ovih dana ispred prodavnice - o bacanju djubriva?

Poznata je praksa ovdašnjih poljoprivrednika, da se po završetku dnevnog posla okupe ispred najbliže prodavnice, koja je u mnogim seoskim sredinama i jedina, da uz pivo ili "unuče" (malo pakovanje žestokog pića, op.a.) razmene utiske o pojavama u državi i okolini. Ta slika grupe muškaraca pred malenim marketom, ne mnogo prostranijim od kioska, spada u tipične prizore naših sela.

Suočeni sa novim višim cenama đubriva i svega što im treba za setvu - poljoprivrednici se u nekim gazdinstvima vraćaju staroj praksi i obezbeđuju stajsko đubrivo za svoje njive.

"Seoski ministri" o cenama đubriva

Odeveni u najtopliju odeću za rad, u čizmama koje slabo pomažu na minusu, umorni od posla i nezadovoljstva, učesnici ovakvih prizora nekad sede na praznim gajbama, na najbližim stepenicama i drugim mogućim mestima ili stoje onako s pićem u ruci, pokušavajući da se zagreju alkoholom i međusobno ohrabre.

Uz piće i razgovaraju, a o čemu bi nego o najaktuelnijoj temi: kako baciti đubrivo na njive, kad su cene đubriva i svega ostalog što treba za setvu otišle u nebesa.

U susret prolećnoj setvi - azotna đubriva i bezvodni amonijak oslobođeni carine

To se dešava svake godine: svaka setva je sve skuplja, međutim, aktuelna inflacija i nova poskupljenja značajno menjaju planove mnogih poljoprivredničkih porodica. Kad urea poskupi 200%, đubrivo 130%, a gorivo poskupljuje i ne zna se koliko puta će još poskupeti do setve, prosečan poljoprivrednik se pita kako uopšte da seje i tu nelagodnost deli sa sagovornicima.  

Od oštre kritike nadležnih, poskupljenja i ostalih iznenađenja, paori u ovakvim prilikama izražavaju veliku zabrinutost koja povremeno prelazi u gorak lament nad tretmanom poljoprivrede i poljoprivrednika. Nadležni nikako neće biti obavešteni da su kritikovani, jer sve ostaje u društvu koje se okupilo oko druženja i pića.

A možda ipak ne bacati đubrivo?

Tamo gde je sredina mnogoljudnija, na primer u Kikindi, a naročito sad kad su temperature ispod nule, imućniji poljoprivrednici se i neće okupiti pred prodavnicom, nego će otići u omiljenu kafanu koja se greje i koja je, kakva slučajnost, smeštena blizu pijace i poljoprivredne apoteke, tačno na sredini puta između ove dve institucije.

U poznatom okruženju svojih "kolega", poljoprivrednici slobodno izražavaju kako ih je poskupljenje upropastilo, više ne znaju kako da plate đubrivo, a ove godine, ko zna šta će biti? 

Kad se raziđu i prespavaju, mnogi od njih, u tišini i bez ikakvih kritika, iznose na njive stajsko đubrivo, baš kao njihovi preci, jer je kupovno đubrivo postalo preskupo za njih. Nerado pričaju o tome. Poneki su taj veliki posao već završili, svesni da ne mogu da prate cene novih ili starih preparata.

Kad je već tako, tu je stari dobri stajnjak, a kakav će rod biti, neizvesno je. Kao i sve ostalo u poljoprivredi.

Jedini koji nemaju problem sa aktuelnim poskupljenjima su najimućniji paori: njihovom bogatstvu ne može da zasmeta ni hladnoća ni kiša ni suša, pa neće ni jedno od poskupljenja. Manje imućni - ćute, rade i nadaju se da će stajnjak uspeti da nadoknadi sve ono što zemljištu pruža veštačko đubrivo koje je za njih postalo teško dostižan - luksuz.

Najstariji podsećaju na doba kad se "veštak" proizvodio ovde, pa nije morao da se uvozi.