Verni čuvar kuće i imanja: Koja je uloga psa u životu poljoprivrednika?

Donedavno je važio podatak da je pas prišao ljudskoj zajednici pre oko 6.000 godina, međutim, Džared Dajmond u planetarno poznatoj knjizi "Mikrobi, puške i čelik" upućuje da se to dogodilo pre oko 12.000 godina u Aziji. Od podvrste vuka, pas je postao jedna od najomiljenijih i najbrojnijih životinja na svetu.

Danas uz ljude živi oko 40 miliona pasa i preko 800 zvanično registrovanih različitih rasa, od onih koje mogu da stanu u tašnu do onih koje napadaju medvede i lavove.

Vodič, ovčar i pomoćnik

Pas je nekadašnjim poljoprivrednicima služio kao vodič, ovčar, pomoć u lovu i verni čuvar imanja, stoke, kuće, koji životom brani sve što mu ljudska porodica poveri na čuvanje. Kad su ljudi izmislili poljoprivredu, čime je doslovno započela civilizacija (znači, od onog trenutka kad je poljoprivredno domaćinstvo moglo da proizvede više hrane nego što može da pojede za taj dan), pas je već bio tu, uz ljude. Kao štene, bivao je ljubimče.

Kako je rastao, tako je preuzimao neku od važnih funkcija. Izgleda razumljivo da su nekadašnji poljoprivrednici više cenili velike, snažne rase pasa, koji ulivaju strah izgledom i veličinom zuba i treba samo da zalaju pa da lopov ili napadač ustukne, čuvaju ovce i krave, vuku saonice na dalekom severu i uopšte s velikom odgovornošću obavljaju sve zadatke u ozbiljnom domaćinstvu. Ako oseti opasnost, s obzirom da odlično čuje, dobro vidi i doslovno "misli" nosem, pas će lajati i celu noć, sve dok ljudi ne reaguju i ne dođu da vide šta se događa.

Današnji poljoprivrednici ako kupuju psa "s papirima", gledaju da to bude šarplaninac, nemački ovčar, staford, kane korso ili neka slična stamena rasa, a ako dvorište i ostalo čuva "panonski hofavart" (avlijaner), i on treba da bude velik i snažan. Uz ove velike, obično se provuče i neki minijaturni "taksika", mešanac sa jazavičarskim precima, koji jednako srčano čuva sve što mu se poveri. 

Vodič duša na "onaj svet"

Kroz hiljade godina zajedničkog života i iskušenja, ljudi nisu mogli da ne primete inteligenciju i sposobnosti psa. "Samo što ne progovori!", često će reći oduševljeni vlasnik. U starim religijama pas je visoko cenjena životinja, toliko da, prema zapažanjima etnologa, ima doslovno svoj kult sa praznicima i gozbama. Vodič je duša na "onaj svet" i zato jednako dobro vidi i ono što je ljudskom oku nevidljivo.

Sposoban je da se izbori sa raznim zlim silama pod jedinim uslovom, da kao štene nije udaran metlom niti vratima. Pseći dah rasteruje "sanđame" i druge zle duhove koji mogu da naškode novorođenčetu i porodilji. U srednjevekovnoj Engleskoj jedina životinja koja je smela da uđe u crkvu bio je ovčarski pas. U zakoniku srednjevekovne Bosne spominje se da onaj ko bi ubio "psa tornoga" treba da da vlasniku gomilu žita u visini ubijene životinje - i još da posti trideset praznika "radi iskupljenja duše svoje".

Pas - čobanin

Srbi seljaci nekad su iz poštovanja psa nazivali "čobaninom", kao da bi samo izgovaranje njegovog imena moglo da privuče neku nesreću na stoku i bojali se psećeg zavijanja, koje opet po verovanju, sluti na smrt. Nahraniti, a naročito napojiti ga, smatralo se vrlo pohvalnim postupkom, korisnim "za dušu".  

S druge strane, još od drevnog Egipta ima status "nečiste" (tajanstvene) životinje. Razlog za ovakvo verovanje bilo je nema sumnje besnilo, koje je u shvatanju ondašnjih ljudi predstavljalo kaznu bogova. Nazvati nekoga "psetom" ili "pasjim sinom" jedna je od prvih uvreda zabeleženih u istoriji Srba, a Veselin Čajkanović svedoči da je i u 20. veku ovakvo obraćanje bilo uvod u oružani sukob sa mogućnošću krvne osvete. Ista uvreda u ženskom rodu, osigurava neprijateljstvo do groba.

U doba velikog progona veštica na sudu se često nalazio pas optužen za vračanje, naročito crn, a kazna je mogla da bude samo jedna - smrtna. Iako je pronađena vakcina protiv besnila i verni čuvar čovekovog života, mira i imovine oslobođen svih optužbi, i danas ima starijih paora koji ne vole da deca budu blizu psa niti da se zbog bolesti ljubimca zove veterinar. "To je kera", kažu, a ponekad dodaju "na psu rana, na psu i zarasla", što dokazuje da su ljudi verovali u veliku otpornost ovih životinja i sposobnost oporavka od bolesti ili povrede.