Više nije pitanje cene: Hoće li mineralnih đubriva uopšte biti?

Rat na Bliskom istoku - žrtve kao i u svakom ratu su nevin narod, a posredno i privreda na globalnom svetskom nivou. Prva rečenica, dovoljna je za ceo uvod. Naime, relaksiran sam pisanja nepotrebno šireg uvoda pod uslovom da, poštovani čitaoče, redovno pratiš vesti o dešavanjima na Bliskom istoku, u šta ne sumnjam. Zašto sam toliko siguran? Svakako da pored brige o tome da li ćemo imati dovoljno goriva ili mineralnog đubriva, briga koja je iznad svih briga jeste realan strah o mogućnosti eskalacije rata koji preti da dobije razmere nuklearne katastrofe.

Nadajmo se da do najgoreg scenarija neće doći. Ali šta ćemo sa već postojećom štetom koja je nastala i koja preti da će biti još veća? Samo kratka napomena: kroz trenutno nefunkcionalni Ormuski tesnac u redovnim okolnostima prolazi oko 20 odsto svetske nafte i oko 30 odsto svetskih potreba za mineralnim đubrivom. Dizel gorivo i mineralna đubriva su najveće stavke u troškovnoj strukturi naših paora. Nalazimo se u situaciji u kojoj smo samo puki posmatrači, jer ništa ne zavisi od nas u ovom globalnom problemu.

Ako predsednik SAD, umesto digitrona konačno uzme u ruke tekst Povelje UN i američki ustav, možda imamo čemu da se nadamo. Kraj ratnih sukoba i diplomatsko rešenje je jedini pravi dugoročni izlaz iz aktuelne krize. Najzad, da vidimo u kakvoj poziciji se nalazi Srbija, odnosno srpska poljoprivreda.

"Zatvoriti" sopstvene potrebe

Kada pričamo o srpskoj poljoprivredi obično se sve svodi na prognoze da ćemo imati dovoljno bazičnih sirovina (žitarice i uljarice) da "zatvorimo" sopstvene potrebe, te da nećemo biti ili bar ne u velikoj meri uvozno zavisni. Naravno, javljaju se i tu s vremena na vreme "pukotine", pa zbog smanjenja stočnog fonda uvozimo živu stoku, meso, mleko, mlečne prerađevine. Pomenuti uvoz, iako deluje kao "opominjući" signal da hitno treba uravnotežiti prehrambene bilanse, ipak nije toliko alarmantan da bismo konstatovali da smo definitivno izgubili prehrambeni suverenitet.

Međutim, da bismo proizveli pšenicu, kukuruz, soju, suncokret…, kako bismo utovili stoku, pa potom uposlili prehrambene industrijske kapacitete, potrebno je uložiti u neki repromaterijal. E, tu sada već ne možemo pričati o nekakvoj samodovoljnosti.

Naprotiv, kod većine materijala potrebnih za proizvodnju osnovnih prehrambenih proizvoda kao što su žitarice i uljarice, smo uvozno zavisni i to baš u velikoj meri. Kratak uvid u bilansnu strukturu dizel goriva i mineralnih đubriva daće nam odgovor odakle tolika briga oko ove dve najbitnije komponente u troškovnoj kalkulaciji biljne proizvodnje.

Šta kada se potroše zalihe?

Dizel gorivo. Srpska poljoprivreda troši godišnje oko 200.000 tona dizel goriva, što je oko 10 odsto ukupne potrošnje ovog energenta na nivou cele republike. Mi nažalost nemamo izdašnu "rupu" iz koje curi nafta kao recimo Kuvajt ili Saudijska Arabija, pa smo potpuno uvozno zavisni od ovog energenta. Sa druge strane, D-2 osim što utiče neposredno na troškove poljoprivredne proizvodnje, posredno, preko ostalih proizvodnih i uslužnih delatnosti takođe utiče na troškove u poljoprivredi.

Naime, D-2 kao trošak jednostavno je kao neizbežno predivo utkan u tkivo svih privrednih delatnosti. Najzad, šta sve može da se desi na tržištu naftnih derivata u kontekstu ovih nesrećnih okolnosti? Najnepovoljniji scenario je da ova kriza potraje, pa čak ni umirujuća izjava ministra poljoprivrede neće biti održiva za recimo period od tri meseca. Koliko D-2 imamo u strateškim rezervama je, verujem, delimično državna tajna, ali poverujmo zvaničnicima da je to oko tri meseca. Šta posle? Beneficije koje našim poljoprivrednicima pruža agro kartica u vrednosti od 31,00 din/l i refakcija u vrednosti od 57,64 din/l spuštaju cenu ovog goriva na sasvim prihvatljiv nivo.

Poskupeo dizel za poljoprivrednike

Podsetimo, ove popuste mogu da koriste samo aktivna registrovana RPG i to do 100 hektara registrovanih površina. Ali, avaj, opet problem, ili preciznije potencijalni problem. To je status NIS-a, kompanije preko koje se pretežno realizuju ovi popusti na kupovinu goriva. Produžavanje licence za redovno poslovanje iz meseca u mesec nije garant sigurnog poslovanja NIS-a!? Ponavljamo pitanje: šta nakon što se potroše rezerve nafte? Naći će se svakako način za nabavku goriva za neophodno, minimalno funkcionisanje čitavog sistema, ali po kojoj ceni?

Koliko đubriva trošimo?

Mineralna đubriva - situacija još kompleksnija. Kroz Ormuski tesnac iz Persijskog zaliva na svetsko tržište prolazi više od 30 odsto svetske proizvodnje mineralnih đubriva. Dodamo li tome da preko ove rute ide između 20 odsto i 40 odsto sirovina za proizvodnju azotnih đubriva kao što su LNG (tečni gas), azot, sumpor, fosfatne rude… značaj ove tačke na morskoj ruti dobija još više na značaju.

Kako stojimo sa mineralnim đubrivima? Sa pozicije domaće proizvodnje - nikako! Naime, našim poljoprivrednicima za đubrenje njiva godišnje je potrebno oko 1,1 milion tona mineralnog đubriva. Domaća proizvodnja od oko 250.000 tona je tek nešto oko 23 odsto naših potreba. Ostalo - uvoz. Hoće li da raste cena đubriva? Padati neće. Jasno je onda koja je opcija u igri.

Ono što je najgore, sada se već ne postavlja toliko više pitanje koliko će đubriva poskupeti, već da li će uopšte biti dostupno i to ne samo kod nas, već i na širem svetskom tržištu.

Neodoljivo se nameće iskustvo i potreba da se povuče paralela sa rusko-ukrajinskim sukobom. Mnogo sličnosti ima. Pre svega to je problem logistike. U prvom slučaju imali smo blokiran i nefunkcionalan crnomorski basen koji predstavlja jednu od najznačajnijih sabirnih tačaka žitarica i uljarica. Sa druge strane, imamo blokiran Ormuski moreuz odnosno Persijski zaliv - najvažnije transportno čvorište za sirovu naftu i mineralna đubriva.

I Rusija obustavila deo izvoza azotnih đubriva

U čemu je razlika? Razlika je upravo u tome koja tržišta su direktno ugrožena. U prvom slučaju to su tržišta žitarica i uljarica, a u drugom tržišta energenata i mineralnih đubriva. U prvom slučaju tržište je odreagovalo naglim skokom cena žitarica, a u drugom slučaju naglim skokom cene nafte.

Gde je Srbija u ovoj velikoj globalnoj partiji šaha ?

U slučaju rusko-ukrajinskog rata povlačili smo samostalno poteze u svrhu očuvanja prehrambene sigurnosti stanovništva. Mogli smo to. Imali smo sopstvenu proizvodnju hrane koja je u velikoj meri činila Srbiju zemlju sa visokim nivoom prehrambenog suvereniteta. Donošene su neke dobre, neke manje dobre, a neke čak i loše mere, koje su za cilj imale sprečavanje prevelikog odliva žitarica, uljarica i nekih važnih prehrambenih artikala putem izvoza.

Dakle, branimo ono što imamo. Situacijom smo mogli samostalno da upravljamo, što nam je omogućilo da budemo aktivni učesnici šahovske partije. U slučaju bliskoistočnog rata, Srbija je svedena na nivo šahovskog kibicera.

Ništa ne zavisi od nas. Nemamo svoju naftu - nemamo alat da branimo svoju proizvodnju već zavisimo od uvoza. Nemamo (ili bar ne dovoljno) mineralnih đubriva iz sopstvene proizvodnje, pa samo nemo posmatramo velike igre oko (de)blokade Ormuskog prolaza. Sve u svemu, Srbiji je veoma sužen manevarski prostor za upravljanje tržištem nafte i mineralnih đubriva, jer ih uvozimo, odnosno prinuđeni smo da uvozimo.

Vreme će vrlo brzo pokazati da li ćemo u zadatim okvirima ograničenih poteza odabrati najbolje i sačuvati našu poljoprivredu od ove ratne oluje. Ne znam kako će svi ovi sukobi završiti, ali znam ko će biti pobednik. To ćete biti vi poštovani poljoprivrednici, jer ćete kao i uvek za celu naciju proizvesti hranu i ako ništa drugo, makar zbog te okolnosti, omogućićete svima nama da imamo brigu manje. Dobro zdravlje vam želim.

Naslovna fotografija: AK grafika/Shutterstock/branislavpudar/Dinka Bogunović