Crno-bela razglednica o tradiciji, ljubavi prema stočarstvu i svetu koji nestaje

Porodična okupljanja. Nepresušan izvor inspiracije. Da sam imao malo više upornosti u životu i hrabrosti, mogao sam napisati barem pet knjiga o mojima. I barem tri o tazbini. Na svakom kolenu bio je jedan životopisni lik, stric i(li) tetka. Da skratim, bilo je tu puno bećara koji su proćerdali dedovinu, pa ja sad, umesto da sam grof, moram da se na plus 40 vozim biciklom na posao.

Svaki put kada se okupimo, izvlače se nove, ali i stare legende, koje sa svakim novim pričanjem postaju sve bogatije.

U planinskim predelima Argentine

Jedna od njih ide otprilike ovako. Išao teča sa porodicom u posetu prijatelju u Argentinu. Ne tako davno. Unazad 20-ak godina. Vozili se oni satima i satima i još uvek su bili na istom ranču. Kad na jednoj raskrsnici restoran. Ili hacijenda u sklopu koje je isti. Dimi se iz njega kao nekada iz parne lokomotive. Roštiljaju njih petorica sa lopatama.

Sednu ovi moji za sto, kad dolazi konobar s prvim tanjirom. Neki komad mesa. Znam tačno koji komad, ali da sad ovu priču, odnosno njenu jednu od poslednjih verzija, ne razvlačim, skratiću.

Pomisle moji da su to sigurno njihovi domaćini naručili umesto njih. Pojedoše ga. Stigne novi tanjir pun mesa. I tako, po poslednjoj verziji, pet puta. Otkopčali moji već prva dugmeta na pantalonama, kad stiže konobar i pita ih za koji su se steak odlučili. Ah, ti Argentinci i njihova ljubav prema mesu. Nije ni čudo da su toliko ratoborni na sportskim terenima.

Gaučo je tradicionalni konjanik i stočar iz pampi u Argentini, Urugvaju i južnom Brazilu. Brinuo se o govedima i konjima, živeo je na prostranim ravnicama i bio poznat po izuzetnom jahanju. Rekli bi Ameri - kauboj. I kulturni je simbol Argentine.

U dokumentarnom filmu "Gaučo, Gaučo“ rediteljskog dvojca Majkl Dveka (Michael Dweck) i Gregori Keršoa (Gregory Kershaw) pratimo život savremenih gaučosa u severozapadnoj Argentini, u planinskim predelima pokrajine Salta, gde se i danas neguje način života koji se vekovima oslanja na konje, stoku, porodicu i duboku povezanost sa prirodom.

Snimljen u crno-beloj tehnici, a s obzirom na to da su dijalozi retki, a nema nikoga da komentariše u ofu, film izgleda kao nekakva razglednica iz prošlosti. U HD tehnici. Veliki deo priče prenosi se slikom, zvukovima prirode i atmosferom. Planine, oblaci, prašnjavi putevi i konji izgledaju poput prizora iz starih fotografija ili vestern-filmova Džona Forda.

Porodična druženja i verski običaji

Posmatramo njihovu svakodnevnicu: rano ustajanje, pripremu konja, okupljanje stoke, takmičenja u jahanju, porodična druženja, muziku, ples i verske običaje.

Jedna od glavnih tema filma je odnos čoveka i životinje. Konj nije samo prevozno sredstvo ili radna životinja, nego gotovo ravnopravan partner. Gaučosi od malih nogu uče da jašu, brinu se za njih i razvijaju poverenje koje je nužno za život na prostranim pašnjacima. U mnogim scenama vidi se koliko su veština jahanja i poznavanje životinja sistemski deo njihovog identiteta. Bez konja njihov način života bio bi gotovo nezamisliv.

Posebnu pažnju privlači mlada devojka koja želi da postane uspešna jahačica i učestvuje u takmičenjima koja su dugo bila rezervisana uglavnom za muškarce. Kroz njenu priču film pokazuje da se i tradicionalne zajednice menjaju. Poštujući stare običaje, mlađe generacije istovremeno traže sopstveni put i nastoje da prošire granice onoga što se smatra prihvatljivim. Ta priča daje filmu dodatnu emocionalnu dimenziju jer prikazuje spoj tradicije i promena.

Kako naša industrijska hrana ubrzava izumiranje planete

Prikazuju autori vrednosti koje su temelj života gaučosa. To su međusobno poverenje, porodična povezanost, poštovanje prema prirodi, skromnost i ponos na sopstvenu tradiciju. Iako njihov način života nije lagan, protagonisti ga ne doživljavaju kao teret, nego kao deo sopstvenog identiteta. Rad sa stokom, briga za konje i život u skladu sa ritmom godišnjih doba predstavljaju prirodan deo svakodnevice.

Slike iz muzeja

Svaki kadar ovog filma izgleda kao da je slika iz muzeja. Ili fotografija iz nekih prašnjavih albuma. S obzirom na to da je reč o autorskom dvojcu koji je prethodno snimio dokumentarni film Lovci na tartufe (The Truffle Hunters), ne čudi njihovo interesovanje za zajednice koje neguju tradicionalan način života.

Taj film prati grupu starijih lovaca na retke bele tartufe u italijanskoj regiji Pijemont, prikazujući njihov svakodnevni rad, odnos sa posebno dresiranim psima i nastojanje da očuvaju zanat koji polako nestaje. Zato, ako ste spremni za meditativne filmove koji će vas odvesti u prošlost, kao one moje porodične priče sa početka teksta, preporučujem oba naslova.