Kupio kuću uz pomoć Ministarstva za brigu o selu i sada planira ženidbu

Poput većine seoske dece i Milan Nikolić iz Trebešinja, kod Vranja, je od malena počeo da pomaže svojim roditeljima u obavljanju poljoprivrednih poslova. Kako je rastao, zajedno sa starijim bratom Marjanom je preuzimao sve više ovakvih obaveza na sebe, a kada su se roditelji razboleli i ostali invalidi, njih dvojica su počeli sami da vode svoje gazdinstvo. U plastenicima su organizovali i ranu povrtarsku proizvodnju u kojoj praktično tokom cele godine imaju nešto od povrća za prodaju.

Kada se stariji brat oženio i sa suprugom izrodio troje dece, braća su opet složno doneli odluku da kupe još jednu kuću sa okućnicom kako bi svaki od njih mogao samostalno da razvija svoje gazdinstvo. Ovu odluku počeli su da ostvaruju u praksi tek kada je Marjan na televiziji čuo izlaganje ministra Milana Krkobabića, o sredstvima koje država izdvaja za mlade ljude koji svoj život žele da otpočnu na selu.

Otuda je odmah otišao u vranjsku gradsku upravu da se malo više raspita o tome. Tamo je od službenika saznao da on ne može da konkuriše za ova sedstva zato što je već bio vlasnik nekretnine, ali da to može da uradi njegov brat Milan.

Brat pronašao kuću

Obradovan tom informacijom on je vest saopštio bratu i odmah su počeli da prikupljaju neophodnu dokumentaciju. U isto vreme otpočeli su i potragu za kućom koja se prodaje na selu u nadi da će naći baš onakvu kakva će njima da odgovara.

"Baš takvu našli smo u Zlatokopu, selu koje se nalazi u blizini našeg, ali je vlasnik vrlo brzo prodao kupcu čija cena mu je najviše odgovarala", kaže Marjan Nikolić.

Nikoliće, međutim, to nije obeshrabrilo već su nastavili da traže odgovarajuću. Marjan, koji radi u jednoj vranjskoj privatnoj firmi kao vozač, a koji zbog prirode posla veoma često zalazi u okolna sela, intenzivno je tragao za kućom. Tako je prilikom jednog kraćeg boravka u selu Katun primetio jednu kapiju zaključanu katancem. Odmah je pretpostavio da u tom domaćinstvu ne živi niko pa je kod prvih komšija počeo da se raspituje o njegovim vlasnicima kako bi sa njima razgovarao o mogućoj prodaji.

Čim je stupio u kontakt i saznao da oni žele da je prodaju, odmah je doveo svog brata Milana da je ponovo razgledaju i zajedno donesu odluku o kupovini.

"Kada sam kročio u dvorište osetio sam neopisiv mir. Odmah sam znao da je ova kuća moj budući dom. Ovu odluku potvrdio sam sebi kada sam razgledao unutrašnjost, ali i štalu, ambar i svinjac i još jedan pomoćni objekat idealan za letnju kuhinju", priča Milan i dodaje da se kuća dopala i njihovim roditeljima, a posebno dvorište u kome je bilo mesta i za baštu.

Odobrena sredstva

Nikolići su pristupili pogodbi tek kada su usaglasili svoja mišljenja. Odmah su vlasnicima saopštili da žele da kod Ministarstva za brigu o selu konkurišu za novčana sredstva koja se dodeljuju mladim ljudima za kupovinu kuće na selu i pitali da li mogu da im je sačuvaju do rezultata konkursa pa da onda obave sve formalnosti oko kupovine, na šta su oni i pristali. Kada su predali svu dokumentaciju usledila je jedna neizvesnost koja se završila vešću da su sredstva za kupovinu kuće odobrena.

Pravo olakšanje osetio je kada su dali novac vlasnicima kuće, koju je odmah preneo na svoje ime. Otada gotovo ne izbija iz nje. Tu i prespava kad god radi negde u blizini na građevini. Onako vičan majstorskim poslovima počeo je sam polako da je renovira. Prvo je uz pomoć brata uradio kanalizaciju, a sada polako sređuje zidove prostorije za kupatilo i dnevni boravak. Kupio je i neke stvari za kuću koje čuva u Trebešinju, dok ne završi renoviranje planiranih prostorija.

Stigao je i da u bašti zasadi krompir i luk. U tome mu je pomogao i prvi komšija Darko koji je došao traktorom da izore deo dvorišta u kome je nameravo da zasadi ovo povrće. Njegova majka se potrudila da mu ispred kuće zasadi cveće i tako prostor učini prijatnijim. Milan u planu ima i ženidbu i zato se svojski trudi da do kraja godine završi sve što je planirao.