Zadruge su veoma pogodan oblik udruživanja poljoprivrednih proizvođača. U razvijenim zemljama otkup proizvoda između zadruge i proizvođača regulisan je ugovorima. Za razvoj zadrugarstva neophodna je podrška države u vidu poreskih olakšica, ali i volja samih proizvođača.
O zadrugarstvu se u poslednje vreme malo govori, što oslikava veoma loše stanje ovog značajnog oblika udruživanja. Poljoprivrednici se uglavnom rado sećaju "zlatnog doba" poljoprivrednih zadruga. Kod analize stanja ovog sektora u našoj zemlji veliki problem predstavlja nedostatak adekvatnih statističkih podataka o ukupnom broju poljoprivrednih zadruga:
"Prema podacima iz 2011. godine postoji preko 2.300 zadruga, od čega oko 1.500 poljoprivrednih zadruga. Međutim, značajan deo njih nije aktivan ili je poslovao sa gubitkom u prethodnom višegodišnjem periodu. Procenjuje se da je oko 900 zadruga aktivno, od čega oko 750 poljoprivrednih zadruga, među kojima ima i izuzetno uspešnih primera", kaže Marija Nikolić, docent na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Gotovo polovina zadruga registrovana je na teritoriji Vojvodine (oko 450 zadruga), zatim slede regioni Šumadije i Zapadne Srbije (sa oko 30% ukupnog broja poljoprivrednih zadruga), regioni Južne i Istočne Srbije (sa manje od 20% ukupnog broja poljoprivrednih zadruga), a najmanje poljoprivrednih zadruga je smešteno u beogradskom regionu.
Poljoprivredne zadruge u Srbiji se najčešće se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom, i to više biljnom nego stočarskom. Nabavka poljoprivrednih inputa i otkup i plasman poljoprivrednih proizvoda predstavljaju najznačajnije izvore prihoda za poljoprivredne zadruge.
"Dorada i prerada poljoprivrednih proizvoda slabije su prisutni u zadružnom sektoru, što rezultira ograničenim mogućnostima unapređenja ekonomske snage svojih članova. U manjoj meri, poljoprivredne zadruge ostvaruju prihode i iz oblasti trgovine, odnosno iz drugih delatnosti", objašnjava Nikolićeva.
Period šezdesetih godina se ističe kao uspešan period razvoja poljoprivrednih zadruga, jer se radi o značajno drugačijim eksternim uslovima u kojima su zadruge poslovale.
Marija Nikolić naglašava da je period tranzicije ostavio ozbiljne posledice na razvoj svih, pa i poljoprivrednih zadruga, od kojih se one još uvek nisu oporavile. Posledice toga su nerešena imovinska pitanja, odlaganje regulisanje zakonskog okvira (koje je okončano tek 2015. godine usvajanjem Zakona o zadrugama), kao i relativna demotivisanost poljoprivrednika da učestvuju u ovim organizacijama.
Oživljanje zadružnog sektora, uzimajući u obzir njihovo trenutno stanje, zahteva prepoznavanje njihovog doprinosa razvoju poljoprivrede, aktivniju podršku države, ali i rekonstrukciju zadružnog sistema koji bi omogućili poljoprivrednim proizvođačima da svoje članstvo u zadrugama baziraju na ekonomskim principima.
Zadruge ne mogu aktivnije da učestvuju u otkupu poljoprivrednih proizvoda, ukoliko ne raspolažu sopstvenim kapacitetima za preradu ili pak ukoliko ne postoji dugoročna saradnja sa agroindustrijom, objašnjava sagovornica.
Pored toga, za vitalnost zadruga od suštinske važnosti je i opredeljenost članova za njihov uspeh, koja se manifestuje kroz predaju poljoprivrednih proizvoda zadrugama čak i u uslovima ukoliko se na tržištu oni u tom momentu mogu plasirati po neznatno višim cenama.
Iskustva drugih zemalja ukazuju na uspešnu praksu sklapanja ugovora između zadruge i poljoprivrednih proizvođača o količini i ceni poljoprivrednih proizvoda, što je posebno značajno za zadruge koje imaju sopstvene kapacitete za njihovu preradu.
Podrška države zadružnom sektoru može biti ključna za njihov uspeh, kao i revitalizaciju, ali samo ukoliko nije uslovljena ugrožavanjem njihove autonomije. U tom smislu, podrška države kroz delimično oslobađajući poreski tretman ili podršku zapošljavanju u zadrugama ne može da ugrozi zadruge, čak se i primenjuje u zemljama sa razvijenim zadružnim sektorom.
Ako se uzme u obzi usitnjenost poseda i slaba tržišna pozicija individualnih poljoprivrednih proizvođača, neki oblik udruživanja je neophodan, smatra Nikoićeva.
Njeno mišljenje je da zadruge imaju značajne prednosti u odnosu na druge oblike udruživanja, jer pored ekonomske imaju i razvijenu socijalnu ulogu i mogu da predstavljaju faktor razvoja ruralne sredine u kojoj posluju.
Trenutno stanje poljoprivrednog zadrugarstva kod nas je rezultat zajedničkog delovanja većeg broja faktora, pa je stoga potrebno i više različitih elemenata za njegovo oživljavanje. Nikolićeva naročito ističe uticaj države i volju članova da se udružuju u zadruge:
"Podrška države je, za sada, više deklarativna nego suštinska. Međutim, formiranje, razvoj i opstanak zadruga zavise pre svega od zainteresovanosti njenih članova. Opredeljenost poljoprivrednika za saradnju sa zadrugom i njen razvoj, kao i ekonomska participacija u radu zadruge, predstavljaju ključne elemente za opstanak zadružnog sektora kod nas. Isticanje primera dobre poslovne zadružne prakse može 'otkriti' osnove na kojima ove zadruge posluju i zato je izuzetno važno da ove zadruge podele svoja iskustva sa poljoprivrednicima zainteresovanim za udruživanje kroz poljoprivredne zadruge".
Foto: Stanislau_V / Big Stock
Tagovi
Autorka
Iz Sibira u Srbiju: Kako se prave peljmeni koje Aleksičani obožavaju?
Ukrajinska piletina zaražena salmonelom kriva za 300 infekcija - jedna osoba umrla
Kao da jedete svilu - kako se sprema slatko od ljubičica?
Stiže čokolada nove generacije: Manje šećera i masti, a više proteina i vlakana
