Primena azotnog đubriva na moderne sorte soje dovedena u pitanje?

Istraživači sa Univerziteta Ilinois Urbana-Champaign objavili su nova saznanja koja dovode u pitanje korišćenje azotnih đubriva na modernim sortama soje s visokim prinosom, preneo je Fertilizer Daily.

Studija, objavljena u časopisu Crop, Forage & Turfgrass Management, pokazuje da njihova dodatna primena često ne opravdava troškove i donosi tek ograničeno povećanje prinosa.

Kako objašnjavaju, soja prirodno egzistira s bakterijama u procesu fiksacije atmosferskog azota, što načelno zadovoljava njene potrebe. Međutim, s povećanim potencijalom prinosa novih sorti, pojedini poljoprivredni stručnjaci supretpostavili da bi moglo biti potrebno dodatno đubriti useve.

"Stalna genetska poboljšanja svakako su povećala potencijal prinosa soje, što nas je podstaklo da ispitamo da li bi dodatna primena azota bila korisna," izjavio je profesor Univerziteta Ilinois, Emerson Nafziger.

Terenski eksperimenti

Između 2014. i 2017. istraživački tim sprovodio je terenske eksperimente širom Ilinoisa kako bi procenio efekte primene azota u različitim fazama rasta ove ratarske kulture. Otkrili su da, iako se prinosi povećavaju korišćenjem đubriva u svim fazama, dobici su na kraju marginalni i često neisplativi. 

"Trošak primene azota dva do tri puta premašuje koristi od povećanja prinosa", objasnio je Nafziger koji je protiv praksi tipičnih za poljoprivredne operacije.

Ipak, zabeležen je izuzetak u ilovastom tlu u Čilikoteu, Ilinois, gde je jednokratna primena azota pri setvi značajno povećala prinose u dve od tri godine istraživanja. Kako kažu, do poboljšanja je došlo jer su struktura tla i sadržaj organske materije bili manje pogodni za rani rast biljaka.

Uz to, u jednom slučaju je rana primena azota ublažila simptome gljivičnog oboljenja, takozvanog sindroma iznenadnog odumiranja soje (engl. SDS – Soybean sudden death syndrome), iako se ne preporučuje kao pouzdana metoda za kontrolu ove bolesti.

Dodatno đubrenje nije potrebno

Zaključuju da, iako azot može podstaći rani rast u određenim uslovima, na većini farmi u Ilinoisu prirodna sposobnost soje da fiksira azot, uz pomoć slobodnoživećih bakterija u tlu, osigurava dovoljne količine za rast i razvoj.

"Za visoke prinose kukuruza azot je neophodan, ali soja ih može postići bez dodatnih troškova i negativnog uticaja na okolinu zbog primene azotnih đubriva", naglašava.

Kako navode, istraživanje potvrđuje stav kako je tradicionalno oslanjanje na biološku sposobnost fiksacije azota kod soje i dalje uveliko opravdano.