Zeleno đubrenje u poljoprivrednoj proizvodnji

Zeleno đubrenje predstavlja važnu meru u cilju očuvanja optimalnih fizičkih osobina zemljišta i povećanja plodnosti. Biljke obogaćuju zemljište organskom materijom, poboljšavaju biološku aktivnost zemljišta, koriste teže pristupačna hraniva.

Na težim zemljištima popravljaju biološku drenažu tla, a na lakšim zemljštima povećavaju kapacitet tla za vodu, utiču na pedohigijenu i snabdevaju zemljište organskom materijom, a omogućuju i bolju pristupačnost hranjivih elemenata.

Utiču na smanjenje korova, sprečavaju isušivanje zemljišta tokom leta, smanjuju potrebu za dodavanjem đubriva, a kod lakših zemljišta zadržavaju vlagu i štite tlo od erozije.

Biljne vrste za zeleno đubrenje

Prilikom setve siderata važno je da biljka u relativno kratkom vremenu razvije što veću nadzemnu masu, da koren što jače proraste masu tla, dok je za leguminoze bitno i usvajanje što veće količine azota.

Neophodno je uzeti u obzir: vreme setve i dužinu vegetacije, mogućnost setve narednog useva (ne iz iste porodice), otpornost prema bolestima, štetočinama i suši, otpornost prema mrazu kao i cenu i količinu semena.

Odabir siderata zavisi od klime, zemljišta, plodoreda, ali i vremena u kojem se može zasejati, odnosno od toga kada je površina slobodna ili kada je skinut glavni usev. Siderati se najčešće seju na proleće ili krajem leta nakon skidanja žitarica, uljarica ili povrća.

Usevi koji se zasejavaju krajem leta i ostaju tokom zime kao pokrovni usevi, moraju biti otporni na niske temperature. Oni ujedno i sprečavaju ispiranje nitrata u zemljištu, te je na taj način osigurano maksimalno iskorištavanje hraniva.

Zaoravanje siderata ima povoljan uticaj na teškim i na peskovitim zemljištima, naročito na površinama koje se đubre samo mineralnim đubrivima. Za setvu siderata mogu se koristiti leguminoze ili neleguminozne vrste.

Najčešći leguminozni siderati su:

• Crvena i bela detelina (Trifolium pratense, Trifolium repens) - sejati u rano proleće ili krajem leta, dobro podnose srednje teška i teška zemljišta;
• Ljubičasta detelina (Trifolium incarnatum) - sejati u proleće ili krajem avgusta na laganim propusnim zemljištima;
• Zvezdan (Lotus corniculatus) - može se sejati u proleće ili kasno leto, dobro podnosi ekstremne klimatske prilike;
• Lupina (Lupinus albus - bela, L. luteus - žuta, L. angustifolius - plava) - seje se u rano proleće, uspeva na lakim peskovitim zemljištima, dobro podnosi kisela zemljišta;
• Grahorica (Vicia villosa - maljava, Vicia sativa - obična grahorica) - može se sejati u proleće ili ozima na jesen, na laganim i ilovastim zemljištima;
• Grahor (Lathyrus pratensis) - može se sejati u proleće na srednje teškim i teškim zemljištima;
• Kokotac (Melilotus albus) - seje se u proleće na lakšim, peskovitim zemljišima, dobro podnosi sušu;
• Konjski bob (Vicia faba) - seje se sredinom marta, dobro uspeva na teškim, zbijenim i vlažnim zemljištima;
• Saradela (Ornithopus sativus) - seje se krajem proleća, dobro uspeva na laganim peskovitim zemljištima;
• Esparzeta (Onobrychis sativus) - seje se u proleće ili krajem leta, uspeva na zemljištima koja ne odgovaraju detelinama, dobro podnosi sušu.

Najčešći neleguminozni siderati su:

• Repice (Brassica napus) - mogu se sejati u proleće ili krajem avgusta, na ilovastim zemljištima. Ne preporučuje se sejanje pre kupusnjača.
• Ogrštica (Brassica rapa oleifera) - može se sejati krajem proleća, postrno ili na jesen, dobro podnosi niske temperature. Može se sejati pre krompira ili repe, ali ne pre kupusnjača.
• Gorušica (Sinapis alba) - može se sejati postrno ili na jesen, otporna je na niske temperature, smanjuje zaraženost zemljišta nematodama pre repe ili krompira.
• Uljana rotkva (Raphanus sativus) - može se sejati u proleće ili postrno, ne podnosi niske temperature. Izbegavati setvu pre kupusnjača.
• Facelija (Phacelia tanacetifolia) - seje se u proleće ili postrno, uspeva na laganim i ilovastim zemljištima. Dobra je pretkultura za kupusnjače, krompir i repu.
• Heljda (Fagopyrum esculentum) - seje se krajem proleća ili postrno, uspeva na laganim peskovitim, ali i ilovastim zemljištima. Ne podnosi niske temperature. Dobra je pretkultura za većinu useva.

Moguće je kombinovati smese leguminoznih i neleguminoznih siderata, zbog bolje ekološke adaptacije i veće nadzemne i podzemne mase uz više biološki vezanog azota. Tako se u proleće može sejati smesa gorušice, facelije i jare grahorice, dok se u jesen mogu sejati grahorica i grašak u smesi sa zobi ili raži, koji se mogu koristiti i kao zelena krma. Raž utiče na korove i ima veliku produkciju zelene mase.

Gorušica, heljda i lupine imaju veliku sposobnost usvajanja teško topljivih fosfornih spojeva, koji su kasnije lakše dostupna glavnim kulturama.

Efekat zelenog đubriva

Siderati zahtevaju određenu količinu padavina (400-500 mm), koje bi tokom vegetacije trebalo da budu pravilno raspoređene, kako bi biljke izgradile što veću količinu biljne mase. Plodored se može planirati nekoliko godina unapred, kako bi se siderati lakše "umetnuli" vremenski i prostorno između glavnih kultura.

Najčešće se na težem zemljištu, gde u proleće dolazi rani jari usev, siderat zaorava u kasnu jesen, dok se na lakšem tlu, gde dolazi kasni jari usev, zaorava tek u proleće. Ono je bitno zbog manjih gubitaka biološki vezanog azota, što značajno utiče na povećanje prinosa narednog useva.

Zbog većeg efekta zelenog đubrenja, usitnjena nadzemna masa zaorava se dublje, kako ne bi smetala u predsetvenoj pripremi zemljišta. Količina organske materije unesena zaoravanjem siderata zavisi od biljne vrste, kao i od vegetativne faze biljke. Većina biljaka za zeleno đubrenje se zaorava nakon cvetanja.

Pozitivan efekat zelenog đubrenja odražava se sledeće dve godine na povećanje prinosa kulture koja sledi nakon zaoravanja siderata.

Autor: dipl. ing. Mara Bogović

Foto: gary_ibsen / Bigstock