Tuna u konzervi je opasna, a ne zdrava?

Kada je reč o pristupačnim namirnicama jednostavnim za konzumaciju, tuna u konzervi je jedna od njih. Može da bude doručka, ručka ili večere, pa je dobar izvor proteina, određenih vitamina i minerala.

Ipak, u poslednje vreme je deo rasprava kako sadrži veliki udeo žive koja može ostaviti negativne posledice na naše zdravlje. Tako i portal slobodnadalmacija.hr u svom članku navodi da sadrži veće količine žive i cinka nego što je sigurno za naš organizam.

Da li je zaista reč o opasnoj namirnici ili se preporučuje povremeni unos pitao je portal foodfacts.news stručnjake.

Prof. dr sc. Ana Gavrilović s Agronomskog fakulteta Zagreb kaže da mere kontrole sigurnosti hrane funkcionišu i da u uzorcima tune utvrđene koncentracije nisu veće od zakonom dozvoljenih. "Ipak, ukoliko mislite da postoji hrana koja ne sadrži neku toksičnu materiju, pa tako i živu – varate se", dodaje.

U EU nedeljni tolerantni unos iznosi 1,3 µg žive/kg telesne mase

Problem nastaje, otkriva, ukoliko ne jedemo raznovrsnu hranu jer onda stalno unosimo istom vrstom namirnica iste toksične materije te se izlažemo riziku od trovanja, kao na primer tunom koja sadrži više akumulisane žive od većine ostalih namirnica.

"Zato su maksimalno dozvoljene koncentracije svih toksičnih materija, koje se izražavaju na kilogram namirnice, donete na osnovu podataka o visini konzumacije", objašnjava Gavrilović precizirajući da se u Evropskoj uniji (EU) radi o brojci od jedan miligram po kilogramu namirnice mesa tune, a za ostale vrste ribe 0,3 miligrama po kilogramu, kao što je slučaj na primer za meso bakalara.

Kada govorimo o preporučenom tolerantnom nedeljnom unosu tada se njegova vrednost, zavisno od toksične materije o kojoj se radi, odnosi na koncentraciju toksične materije po kilogramu telesne težine osobe, a ne namirnice.

Tako je, saznajemo, Evropska agencija za sigurnost hrane (EFSA) postavila tolerantni nedeljni unos na 1,3 mikrograma žive po kilogramu telesne mase, dok je na primer u SAD-u preporučeni unos otprilike duplo manji.

Kako navodi, prema podacima iz Japana neurološki simptomi javljaju se kod najosetljivijih grupa stanovništva pri prosečnom dnevnom unosu od tri do sedam mikrograma najtoksičnijeg oblika, metil-žive, po kilogramu telesne mase. "Iz navedenoga vidimo da je u EU preporučeni nedeljni tolerantni unos značajno niži od onog potrebnog za pojavu simptoma trovanja", konstatuje ova profesorica ističući da je preporučljivo jesti ribu dva puta nedeljno.

Riba iz uzgoja može da bude sigurnija

Prema njenim rečima, na nama je da sami na osnovu informacija o prisutnosti pojedinih toksičnih supstanci u namirnicama izbalansiramo svoju ishranu odnosno odaberemo šta ćemo jesti. "Na primer, povrće uglavnom sadrži dosta manje koncentracije metala, ali ga konzumiramo mnogo više od onih 100 – 150 grama tune nedeljno ili jednom u 10 dana, zavisno od individualnog unosa", naglašava.

Gavrilović dodaje da, ukoliko želimo da budemo sigurniji, da onda izaberimo ribu iz uzgoja odnosno akvakulture, a razlog je jednostavan – kontroliše se hrana koju ta riba jede, pa su i koncentracije toksičnih materija kontrolisane i poznate.

Iako, napominje, na ovim prostorima uvek radije biramo ribu iz izlova, u svetu raste procenat onih koji iz prethodno navedenih razloga (prisutnost toksičnih materija na koju se kod divljih populacija ne može uticati) biraju onu iz akvakulture.

"Na kraju mogu reći da ukoliko jedemo što raznovrsniju hranu nemamo potrebe da se bojimo ni tune ni bilo koje druge namirnice, ukoliko zadovoljava zakonom propisane maksimalne dozvoljene koncentracije toksičnih materija", poručuje zagrebačka profesorica.

Čitanjem deklaracija možemo izabrati pogodan proizvod i vrstu

Prof.dr sc. Vida Šimat sa Univerzitetskog odeljenja za studije mora u Splitu navodi kako količina žive u konzervama tune varira zavisno od vrste u limenci, ulovne veličine i porekla.

"Tržišni standardi za konzervisanu tunu dopuštaju proizvodnju konzervi od više vrsta iz roda Thunnus i to: albakora ili dugorepa tuna, žutorepa, plavorepa, velikooka tuna i druge vrste roda Thunnus te od trupa prugavca", otkriva.

Kako kaže, vrsta u konzervi, kao i područje ulova deklarisani su na proizvodu, a uobičajene vrste i njihova koncentracije žive navedeni su u sledećoj tablici:

Prema njenim rečima, količina žive u konzervisanoj tuni nije kritično visoka, ali može biti značajna ako se često konzumira, pa takve proizvode treba konzumirati ređe odnosno jednom nedeljno. Rizične grupe poput trudnica i dece trebali bi da je izbegavaju jer dugotrajna izloženost metil – živi može uzrokovati oštećenja mozga, kašnjenje u razvoju, smanjeni IQ deteta i sl.

Profesorka Šimat kaže da prugasta tuna koja se najčešće koristi u konzervama ima niži nivo žive i smatra se sigurnijom za češću konzumaciju. Zato bi, na primer, dete od 20 kilograma moglo sigurno da konzumira 150 grama takve tune nedeljno, dok konzumacijom već 100 g plavorepe konzumiramo 0,1 mg metil - žive i dostižemo kritičnu granicu čak i kod odraslih.

Naglašava da umerena konzumacija neće imati loš uticaj na zdravlje zdravih osoba i da se čitanjem deklaracija možemo osvestiti i izabrati proizvod i vrstu koji su pogodniji za nas. "Tuna je, ne zaboravimo, izvrstan izvor visokovrednih belančevina i omega - 3 masnih kiselina", poručuje.

Dakle, ono što možemo da zaključimo jeste da je tvrdnja da tuna može da sadrži veće količine žive i cinka tačna. Međutim, tvrdnja da je namirnica opasna za naše zdravlje je netačna jer ukoliko je konzumiramo umereno i u preporučenoj količini može doprineti našem zdravlju zbog prisustva proteina, omega - 3 masnih kiselina i drugih vrednih hranljivih matreija. S druge strane, trudnice i deca bi trebalo da ograniče njen unos ili da izbegavaju njenu konzumaciju.