Mangulice - penzionerski dodatak!

Zoran Tomić iz Ratkovića kod Rekovca već šest godina gaji mangulice. Počeo je sa tri praseta, sada ima 15 krmača, vepra, četiri nazimice, 20 krmača i 40 prasadi.

Šta je potrebno mangulici?

Ovaj penzionerski hobi Tomić je započeo, jer nije pristao na malu penziju. Koristila su mu sećanja iz detinjstva. Kaže da su njegovi u levačkom kraju držali moravke.

"I meni je kao dečačiću bio posao da ih nahranim i napasam, pa onda idem u školu", kaže Zoran i odmah se vraća u sadašnje vreme: "Za mangulice je najbolja priroda. Imam četiri hektara imanja. Cena šljiva je bila slaba i ja sam se zarekao - moje šljive neka jedu moje svinje. U pitanju je svakako zdrava hrana, jer šljive i sve ostalo uopšte ne prskam hemikalijama. One u ovom ograđenom prostoru jedu korenje, gliste, puževe, pasu, riju. Dodatno ih hranim samo sa domaćom hranom, kukuruzom i ječmom. Koncentrat nisu videle. Doduše na početku sam probao, ali one to jednostavno neće da jedu. A hteo sam da im dam koncentrat da bi brže napredovale. Taj spor prirast je njihova najveća mana, sve ostalo je kako se poželeti može".

Kako ide prodaja?

Tomić kaže da prodaja nekad ide dobro, nekad loše, a što se tiče cene ne bi bilo loše da se nađe neka sredina da svi budu zadovoljni.

"Meso je mnogo ukusno. Moja supruga je gradsko dete i protivila se da gajim mangulice. Jednom kad se vratila s posla i nije bila raspoložena da kuva, konačno je probala neku slaninu koju je našla u špajizu. I pohvalila je. Kaže, topila se u ustima. Tad mi je dala podstrek da nastavim sa gajenjem, a pošto ima veću penziju od mene, nisam hteo da baš zavisim od njene", kaže Tomić.

Ko najviše kupuje?

Ovaj odgajivač kaže da je začuđujuće, ali najviše kupaca ima iz Crne Gore. Zovu gotovo svakodnevno, traže meso, slaninu i mast. Upravo je, kaže, mast, ono što se najviše prodavalo. Voleo bi, ako nađe tržište u Beogradu, da napravi još jedan ranč, gde ima dosta šume.

Za umatičenu mangulicu se dobija 10.000 dinara subvencija

Povratak zdravim principima

Zoran je i zagovornik domaćih sorti, povratka na selo i tradicionale ishrane, koja je mnogo zdravija od industrijske. Kaže da su se naši stari tako hranili i da nije ni bolesti bilo toliko, te bi za nas bilo najbolje da se vratimo izvornim principima.

"Država bi trebalo malo da se umeša. Imate na hiljade ljudi koji su sve ostavili na selu, silne livade, šume i pašnjake, a danas ceo svet traži zdravo meso, rakiju i suve šljive. Otprilike ono što mi imamo. Takozvane domaće svinje ne bih nikad gajio, jer je to u stvari strana sorta. Ali mi mislimo da je sve što dolazi sa strane bolje, a ja baš nisam siguran", kaže Zoran Tomić.

Ima li subvencija?

Odgajivači mangulica dobijaju subvencije i to 10.000 dinara za svaku umatičenu. Za taj novac Tomić kupuje hranu. Od investicija najviše ga je koštalo da ogradi imanje.

"Osim novca trebalo je i dosta živaca da se ograde četiri hektara. Ali sam bio uporan. Mučio sam se, ukucavao, a i to na kraju nije bilo dovoljno, jer to su 'divjaci', čas posla probiju ogradu. Tako je bilo dok nisam stavio struju", kaže on.

Objašnjava da je njegovo krdo tek u razvoju. Od tih 15 krmača trebalo bi da dobije oko 150 prasića. A prase do 10 kilograma prodaje za 50 evra.

"Ne ide to sjajno, ali polako. Kako kad moraš. Nego da je sreće, pa da se odgajanje mangulica omasovi i da nas ima dosta", zaključuje Tomić.

Foto: Biljana Nenković