Skoro sedam decenija u konjarstvu - ate prodavao svuda po bivšoj Jugoslaviji

Vitalni 85-godišnji Mato Ćurić iz Sibinja (Hrvatska), veliki zaljubljenik u ove životinje kojima se bavi već 67 godina kaže da su konji njegov veliki ponos, da su mu oni sve.

"Otkad postojim nikada ujutro nisam spavao do pet sati. Ni nedjeljom, ni za Božić, ni Uskrs. Svako jutro oni u četiri sata dobiju hranu i vodu. Bilo leto ili zima. Ulepšali su mi život. Za mene lep konj nikada nije skup", govori on.

I sada Mato u svojoj štali brine o njih šest, pomaže unuku Toniju, koji je ljubav prema ovim životinjama nasledio od dede, ali kao mlad i poslovan čovek nema toliko vremena za njih.     

"Imam 85 godina i još se dobro osećam. Svaki dan ručnom kosom kosim zelenu travu i njom hranim konje", napominje Mato rekavši da je ljubav prema njima počela daleke 1957. godine. Tada je, kaže, počeo raditi u šumi i uvek ih imao dosta. Držao je i lipicanere, ali nema boljeg od posavca, ističe. 

"Ove godine prodao sam dva posavca stara 2,5 godine svakog za osam hiljada evra. A za ova dva Sokola i Rubina dobivam devet hiljada, ali ne dam ih za te novce. Jedan je star dve, drugi tri godine, malo ćeš videti tako lepih konja", pokazuje nam svoje miljenike u štali s kojima se rado druži i brine o njima.

Čitav život radi s konjima, nekada je imao veliku štalu i u njoj njih 15-ak.

"Sam ih napajam, hranim i brinem o njima. Za sada me zdravlje služi, mogu još raditi s voljom, nisam nikada bio kod doktora. Ne bole me ni noge ni drugo, boli me samo glava zbog konja, to može držati samo lud čovek", šali se Mato, a ne može bez njih.   

Silne kilometre je prepešačio zbog konja

Mato je svoje konje kupovao u raznim mestima nekadašnje države Jugoslavije. Peške je dovodio iz Ivanić-grada, Siska, Travnika, Banja Luke, Uljanika, Gaja… Nema, kaže, odakle nije. A prodavao je svoje u mnogim mestima Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Slovenije. Često je obilazio sajmove i druga događanja na kojima je, kaže, uživao u lepoti ovih životinja koje su nekada bili veliki čovekovi pomagači u poljoprivredi, šumarstvu i u drugom poslovima.

"Sada naši ništa ne rade, ali volimo ih imati. S njima sam puno postigao u životu. Uvek sam imao dobra grla, puno radio s njima, dobro se zarađivalo, s njima sam doživeo jedno veliko zadovoljstvo. Oni su moj veliki ponos, oni su mi sve, ulepšali su mi život", s puno strasti o tim plemenitim životinjama i sada priča 85-godišnji Ćurić.