"Postoji izvrstan učitelj, ako ga razumemo: to je priroda", zabeležio je Hajnrih fon Klajst. Kakve to veze ima sa održivosti stočarske proizvodnje?
Inbriding depresija (parenje u srodstvu) predstavlja smanjenje biološke sposobnosti, plodnosti i vitalnosti potomstva koje nastaje parenjem genetski bliskih jedinki. Takvo parenje povećava homozigotnost, što dovodi do ispoljavanja štetnih recesivnih alela, smanjujući produktivnost i vitalnost populacije.
Inbriding (engl. inbreeding) podrazumeva parenje genetički srodnih jedinki, dok se parenje nesrodnih jedinki naziva outbreeding. Važno je naglasiti da, u odsustvu drugih evolutivnih faktora, ove vrste parenja ne menjaju frekvenciju alela u populaciji, ali značajno utiču na odnos homozigotnih i heterozigotnih genotipova, kako to predviđa Hardy–Weinbergov princip.
Parenje u srodstvu uključuje malu zalihu gena jer su jedinke genetički slične. Fragmentacija populacije uslovljava inbriding depresiju, koja vodi ka opadanju genetičke varijabilnosti zahvaćene vrste. To obično dovodi do smanjenja biološke adaptivne vrednosti populacije, usled čega se smanjuje sposobnost jedinki da prežive i razmnožavaju se.
U principu, što je u populaciji ili genima veća genetička varijacija, manje su šanse da će biti pod uticajem inbriding depresije. U prirodnim populacijama, parenje u srodstvu dovodi do smanjenja fitnesa, jer homozigotni potomci često imaju slabiju otpornost i reproduktivni uspeh. To dalje uzrokuje smanjenje veličine populacije i dodatno pogoršava problem.
Kod uvoza rasplodnih grla, životinje često dolaze sa urednom dokumentacijom (pedigre). Međutim, u praksi ti podaci se "često izgube" u daljem uzgoju, čime se prekida kontinuitet praćenja porekla životinje. Proizvođači su tada prepušteni sami sebi. Na većim farmama situacija je nešto bolja - uzgajivači ulažu u znanje, tehnologiju i softverska rešenja te samostalno vode uzgoj i selekciju.
Poseban problem predstavljaju ovčarstvo i kozarstvo kod autohtonih pasmina. Iako je prirodna selekcija odradila značajan deo posla, genomska testiranja se gotovo uopšte ne sprovode. U praksi se odabir jedinki za parenje najčešće vrši na osnovu fenotipa (izgleda), što povećava rizik od parenja u srodstvu. Kod koza se to može manifestovati pojavom hermafroditizma, naročito kod parenja blisko srodnih jedinki, kao i kod međusobnog parenja šutih (bezrogih) jedinki.
Tokom vremena, prirodna selekcija uklanja štetne alele iz populacije. Kada se dominantni štetni aleli ispolje, oni smanjuju sposobnost preživljavanja i razmnožavanja svojih nosilaca, pa manji broj tih alela prelazi u sledeću generaciju. Međutim, recesivni štetni aleli ostaju "skriveni" od dejstva prirodne selekcije zahvaljujući svojim dominantnim, neštetnim pandanima.
Jedinka koja nosi jedan takav recesivni štetni alel obično je zdrava i može ga nesmetano preneti na potomstvo. Kada je populacija velika, to ne predstavlja značajan problem, jer populacija može sadržati mnogo recesivnih štetnih alela koji se retko ispoljavaju. Međutim, kada populacija postane mala, povećava se verovatnoća parenja između bliskih srodnika, koji često nose iste recesivne štetne alele. U takvim slučajevima potomci mogu naslediti dve kopije istog recesivnog štetnog alela, što dovodi do njegovog ispoljavanja i negativnih posledica po organizam domaće životinje, kao i reperkusija na uspešnost poljoprivredne proizvodnje.
Ključ uspešnog uzgoja je kontinuirano praćenje porekla jedinki, očuvanje genetske raznolikosti, korišćenje savremenih alata za evidenciju i praćenje proizvodnje, kao i uključivanje stručnjaka u proces uzgoja i selekcije domaćih životinja. Bez sistemskog pristupa, rizik od inbriding depresije postaje ozbiljna pretnja dugoročnoj održivosti stočarske proizvodnje.
Tagovi
Autor
