Topli jesenji dani još mogu da nam donesu jednu od najomiljenijih gljiva na našoj trpezi. Reč je o lisičarkama (lat. Cantharellus cibarius).
Topli jesenji dani još mogu da nam donesu po koje prijatno iznenađenje u našim šumama, a to su svakako jedne od najomiljenijih gljiva na našoj trpezi. Reč je o lisičarkama (lat. Cantharellus cibarius) koje se dosta često mogu naći u ponudi na domaćim pijacama. No, ipak je potreban oprez i dobro poznavanje ove vrste pre nego se sami upustite u njihovo branje otkriva Momčilo Daljev iz Gljivarskog društva Novi Sad.
"Ono što je zanimljivo je da je cela porodica gljiva kojoj lisičarke pripadaju, odnosno na latinskom familija Cantharellaceae zapravo jestiva. To znači da bilo koja vrsta iz ove porodice gljiva se može konzumirati. Naravno, morate ih dobro poznavati", ističe Daljev dodajući da i lisičarke imaju svoje otrovne dvojnice sa kojima se relativno često zamenjuju.
Vrsta sa kojom se lisičarke mogu "pobrkati" su zavodnice (lat. Omphalotus olearius). Ono po čemu su lisičarke karakteristične i lako raspoznatljive je njihov himenofor - ono što vidite kada okrenete pečurku naopačke. Kod lisičarki je taj himenofor nedefinisan, izgleda kao da pečurka ima "žile" i žućkaste je boje. Dok, sa druge strane, otrovna zavodnica ima jasno razvijen lističast himenofor takođe žućkaste boje. Obe vrste rastu na sličnim terenima, stoga treba biti oprezan.
"Takođe je važno reći da otrovnice ne treba uništavati niti ih se treba plašiti. Svaka gljiva u prirodi ima svoju ulogu u ekosistemu, a naše je da to poštujemo", kaže član Gljivarskog društva Novi Sad dodajući da se svaki gljivar uvek vodi pravilom da prilikom berbe pečuraka uvek treba jednu trećinu ostaviti netaknutom.
"Važno je napomenuti da su gljive kao organizmi izuzetno važne za naš celokupan ekosistem. Moramo razumeti šta uzimamo iz prirode kada odlučimo da ih beremo", ističe novosadski stručnjak dodajući da je ono što mi beremo kada vidimo neku pečurku - zapravo samo plodonosno telo.
Znači, "pečurka" je samo deo gljive. Ono što gljive kao živa bića zapravo jesu se nalazi ispod zemlje, u vidu beskonačnog niza tankih beličastih, skoro nevidljivih niti koje se nazivaju hife. Te hife u nekom momentu kada su vremenski uslovi povoljni proizvode plodonosno telo, tj. pečurku koja "izroni" na površinu zemlje. Iz spora koje će se osloboditi sa unutrašnje strane njenog "šešira" će onda nastati nove jedinke.
"Lisičarka je možda čak i najpoznatija iz roda Cantharellus, ako ne i najpoznatija iz čitave porodice Cantharellaceae", ističe Daljev dodajući da je pečurka narandžasto-žuta, levkastog izgleda, raste obično u grupi gljiva iz iste porodice u simbiozi sa korenom listopadnog i zimzelenog drveća, najčešće hrasta i jela te je najčešća u takvim šumama.
Razvija se obavezno ispod dubljeg sloja lišća, iglica ili zemlje, pokraj hrastova i borova. Na zapuštenim njivama ili poljima sa kržljavom travom, ako su oivičena drvećem, razvijaju se velike kolonije, pritom i veliki primerci, a neretko i u grmu po nekoliko zajedno. Plodonosi od juna do oktobra, u nekim slučajevima se može naći i u novembru.
"Najbolji tereni za sakupljanje gljiva na teritoriji Vojvodine se nalaze u Morovićkim šumama na tromeđi Srbije, BiH i Hrvatske", kaže ovaj gljivar dodajući da što se tiče bogatstva i raznolikosti terena za sakupljanje tu ipak prednjače planinski krajevi zapadne i uže Srbije.
Gljivu treba dobro pogledati sa svih strana, preseći na pola i posmatrati eventualne promene boje mesa - naročito kod branja vrganja. Ukoliko se kod posmatrane gljive bilo koja morfološka ili druga karakteristika ne podudara sa opisom u dostupnoj literaturi takvu gljivu nikako ne smatramo jestivom i automatski je odbacujemo.
"Osnovna oprema gljivara je pletena korpa ili platneni ceger. Gljive se ni u kom slučaju ne smeju brati u plastične kese zato jer se u njima jako brzo pokvare - potpare se i vrlo brzo propadnu", upozorava naše čitaoce Daljev dodajući da je na teren obavezno poneti odgovarajuću literaturu zarad identifikacije vrsta kako biste bili sigurni šta ste našli. Potrebno je poneti i gljivarski nož, lupu i telefon ili fotoaparat kojim ćete zabeležiti detalje.
Ukoliko niste sigurni u svoje znanje, na teren krenite sa iskusnim gljivarom. Prvo i osnovno pravilo prilikom branja gljiva je da naučite 10 najsmrtonosnijih da znate da ih prepoznate odmah. Sledeće pravilo, ako niste sigurni u to koja je vrsta u pitanju, nemojte je brati. Sigurno ste čuli za frazu "da su sve gljive jestive, ali neke samo jednom" - vodite se tom mudrošću prilikom gljivarenja.
"Lisičarke su zakonom zaštićene i njihova eksploatacija je kontrolisana uredbama Zavoda za zaštitu prirode Srbije. Na teritoriji nacionalnih parkova i drugih zaštićenih područja je zabranjeno bilo kakvo branje gljiva (ili drugih organizama)", za kraj ističe Momčilo Daljev, član Gljivarskog društva Novi Sad.
Foto prilog
Tagovi
Autorka
