IKEA voli drvo ili koja je prava cena jeftinog nameštaja iz Skandinavije?

U središtu radnje romana "Sutra je ponedeljak", norveškog pisca Frode Grítena, glavni lik je Harold, muškarac u kasnim šezdesetim godinama, vlasnik cenjene porodične prodavnice nameštaja u jednom malom norveškom gradu. Kada se tamo otvori velika IKEA, njegova prodavnica počinje da gubi klijente. U početku se bori - razgovara sa gradonačelnikom, pregovara sa upravom i teši se da će ljudi ipak prepoznati kvalitet njegovog nameštaja. Međutim, svet se promenio i on shvata da u današnjem društvu više nema mesta za solidarnost i kvalitet.

Njegov se život nezaustavljivo počinje raspadati. Supruga oboleva, deca se odsele i on ostaje bez ičega. U besu i beznađu odlučuje da se osveti. Planira da otme Ingvara Kamprada, osnivača IKEA-e, koji mu je "oteo" sve.

Ovaj roman je apsurdna crnohumorna satira o kapitalizmu, gubitku i osveti. A ima i film.

Da bi hrast mogao rast'

Pre nego što počnem sa još jednim izljevom žuči prema kapitalizmu, globalizaciji ili o tome kako kolonijalizam zapravo nikada nije nestao, već je samo poprimio drugačiju, humaniju sliku - malo optimizma.

Za razliku od Zapadne Evrope, koja je pokrčila svoje šume zbog pohlepe i želje za zaradom, a sada donosi zakone o sadnji kojih bi se ostali unutar zajednice trebali pridržavati, u istočnoj Evropi šume su često bile u državnom vlasništvu i njima se gospodarilo planski, zbog čega su delimično preživele bez intenzivne seče.

Knjiga "Da bi hrast mogao rast" u kojoj autor Darko Posarić kroz rime prikazuje celokupan životni ciklus hrastove šume, počinje na sledeći način: "Da bi hrast mogao rast, najpre žir mora past. Potom lišće ga prekrije, od divljači gladne skrije. Ujedno mu čuva vlagu, pa žir kod njime bolje klije."

"Ako je išta Hrvatska donela u EU, onda je to prirodan i održiv način suživota sa šumama", čuo sam na jednom predavanju prošle godine. A to znači da smo prepoznati po svom pristupu održivom upravljanju ovim prirodnim resursom i očuvanju životne sredine. Dakle, mi ove ekosisteme ne eksploatišemo agresivno, već njima upravljamo tako da ostane prirodna ravnoteža: drveće raste, šume se obnavljaju, a biljke i životinje zadržavaju svoj stanišni prostor.

Hrvatska ima veliki udio netaknutih i starijih šumskih površina u odnosu na EU prosek, što znači da se sječa, sakupljanje drva i turizam obavljaju uz poštovanje prirodnog ciklusa i očuvanje bioraznolikosti.

Intenzivna eksploatacija

U Evropi postoje različiti načini upravljanja šumskim resursima, koji zavise od klimatskih uslova, istorijske tradicije i ekonomskih prioriteta svake zemlje. U nekim delovima kontinenta, poput Nemačke, Poljske, Francuske i delova Švedske, preovladava intenzivna eksploatacija drveća. Tamo se često sade monokulture, odnosno jedna vrsta biljaka, sa ciljem postizanja maksimalnog prinosa za industriju i energiju. Takav pristup često zanemaruje očuvanje biodiverziteta i prirodnu otpornost ekosistema.

S druge strane, postoje i zaštićena područja, posebno u Rumuniji, Sloveniji i drugim delovima Balkana, gde se stariji i netaknuti delovi čuvaju gotovo bez ljudske intervencije. U tim zonama gazdovanje drvetom je minimalno. Ipak, čak ni ti teritoriji nisu potpuno izuzeti od pritiska velikih korporacija koje traže sirovinu za masovnu proizvodnju, što stvara sukob između zaštite prirode i ekonomskih interesa.

Film "IKEA voli drvo" (IKEA elsker træ) režirao je Tom Heineman, poznati danski istraživački dokumentarista koji se bavi temama korporacija, ekologije i globalnih sistema. U svom filmu on preispituje IKEA-ine tvrdnje da koristi 100% održivo drvo. Fokus je na Rumuniji, gde je kompanija najveći privatni vlasnik šuma, u zemlji u kojoj je ilegalna seča raširena pojava, a korupcija potkopava zaštitu šuma.

Može li poljoprivreda spasiti planetu: Odgovor je pod našim nogama?

Dokumentarac istražuje ilegalnu seču, uništavanje starih evropskih prašuma te sumnjive prakse u nabavci drveta. Posebnu pažnju posvećuje sistemu sertifikacije šuma (FSC) i sukobu između industrije i ekoloških aktivista. Heineman postavlja pitanje jesu li tvrdnje o održivosti stvarne ili skrivaju ekološku cenu jeftinog nameštaja?

I dok IKEA tvrdi da je svrha njenih operacija u Rumuniji zaštita šumskih područja u zemlji i promovisanje dugoročnog zdravlja šuma, aktivisti za zaštitu životne sredine i stručnjaci u filmu prikazuju mnogo mračniju sliku. Ističu intenzitet i neodrživost seče drveta ovog drvnog giganta, koja ugrožava nezamenljive ekosisteme. Pretnje, nasilje i korupcija - prizori kakve smo navikli da viđamo u zemljama "trećeg sveta". Iako je, podsetimo, Rumunija deo EU-a.

Nezavisne organizacije koje prate pitanja šumarstva i lanaca snabdevanja, poput Earthsight, procenjuje se da kompanija koristi ogromnu količinu drveta godišnje (prema nekim izveštajima oko 21 milion kubnih metara u 2019), što se u pojednostavljenom prikazu može prevesti kao "otprilike jedno drvo u svakoj sekundi“.

Nije ovo prvi slučaj… greenwashinga o kom smo pisali - ono kada se velike kompanije kite ekološkim imidžem, koristeći marketinške poruke o održivosti, reciklaži i odgovornom korišćenju resursa, iako je stvarnost potpuno drugačija. Jer sve ima svoju cenu - od jeftinog (ne)sezonskog povrća do povoljnog nameštaja iz Skandinavije.