Biljke mesožderke treba zalivati destilovanom vodom ili kišnicom

Navikli smo da vidimo biljke kao pasivna i mirna bića, potpuno suprotna predatorima iz životinjskog sveta. Iako je od otkrića mesožderki prošlo preko stotinu godina, one svakoga, ko može da posvedoči o trenutku hvatanja plena, ostavljaju bez daha. Zato, želite li da svojoj kolekciji dodate nešto jedinstveno, pokušajte s mesožderkama.

One su karnivorne biljke s organima za hvatanje i probavu malih životinja, najčešće insekata. Procesom fotosinteze ne mogu da proizvedu materije neophodne za život, te obično rastu na područjima siromašnima nitratima, pa taj problem rešavaju na način da iskorišćavaju ova jedinjenja iz životinjskih belančevina. U tu su svrhu mesožderke modifikuju listove kako bi mogle uloviti svoj plen, a čine to na aktivan ili pasivan način.

Kod aktivne klopke, listovi su tako preobraženi da svojim pokretanjem hvataju i onesposobljavaju plen koji zatim razgrade pomoću probavnih sokova. Pasivna klopka se ne pomiče, već svojom strukturom lista koja liči na levak mami insekta u biljku, koji potom biva uhvaćen i svaren.

Venerina muholovka se hrani manim insektima 

Venerina muholovka (Dionaea muscipula) je jedna od najpopularnijih biljnih vrsta mesoždera. Svojim zubatim lišćem hvata insekte poput mrava, muva i sličnih manjih životinja. Raste u močvarnim područjima, gde zbog nedostatka visoke vegetacije i stalne prisutnosti vode ima jako puno direktnog sunčevog svetla. Ona privlači pažnju zbog svog specifičnog lista koji se nakon nadražaja zatvara munjevitom brzinom. Prezimljava mirujući, a u proleće ponovno stvara listove koji narastu od šest do 15 cm. Biljka cveta tek kada navrši šest godina. Tokom leta, na krajevima klopke boji se u crveno kako bi privukla pažnju insekata.

Kada insekat sleti na klopku, ona se neće odmah zatvoriti, već je potrebno da on hodajući nadraži njene osetljive dlačice. Tada se klopka brzo zatvori i ulovi ga. Tek nakon otprilike dva sata ona se opet otvara. 

Prilikom uzgoja hrani se s nekoliko manjih insekata mesečno, a posuda u kojoj se biljka uzgaja treba biti vlažna i pored prozora kako bi imala dovoljno svetlosti. Kako piše balconygardenweb, zaliva se isključivo destilovanom vodom ili kišnicom. Biljku je najbolje posaditi u treset pomešan s perlitom u razmeri 50:50 kako bi se povećala provodljivost vazduha i vode. Tegla treba da bude dubine 15-ak cm i širine najmanje 10 cm. Potrebno joj je bar pet meseci hladnijeg vremena kako bi preživela pa je zimi treba staviti na hladno bez puno svetla na temperaturi oko 2°C. U tom periodu joj se postupno smanjuje i unos vode.

Vrčonoše "levcima" hvataju plen

Biljke roda Nephentes se nazivaju i vrčonoše. Poznate su i kao vrčaste tropske biljke, a njihovi 'vrčevi' ili levci služe za hvatanje insekata. Na rubu cveta biljka izbacuje nektar koji namami plen koji potom upadne unutra i više iz njega ne može izaći jer u vrču rastu dlačice prema dole koje ga u tome sprečavaju. Osim toga, unutrašnjost je puna rastvora enzima u kojoj se insekat utopi. Ova biljka voli dosta sunčeve svetlosti, a pogotovo tokom jutra.

Saracenije su jedne od najproždrljivijih biljaka mesožderki

Saracenije (Sarracenia sp.) su predivne i lake za uzgoj, a kažu da su jedne od najproždrljivijih biljaka mesožderki. Insekte privlače nektarom na samom rubu klopke iznad kojeg se nalazi poklopac u obliku kišobrana koji sprečava nakupljanje vode unutar biljke, a insektima služi kao staza za sletanje. Cvetovi su posebno lepih boja, što je čini vrlo primamljivom i atraktivnom. Vrčevi odraslih saracenija mogu dostići i dužinu jednog metra. Imaju duboko korenje pa se sade u duboke i široke posude. Treba paziti da je podložak posuda visok i uvek pun vode.

Za sadnju se koristi mešavina treseta i perlita u razmeri 50:50, a treset mora imati pH između 3,5 i 4,5. Zaliva se kišnicom ili destilovanom vodom. Potrebno ih je držati na južnoj strani. Saracenije prestaju s rastom krajem septembra što označava njihov početak zimskog mirovanja, a mogu se cele godine držati napolju jer niske temperature za nju nisu pogubne.

Rosulje uspevaju na temperaturama iznad 10°C

Rosulje (Drosera sp.) za razliku od prethodnih biljaka love insekte pomoću lepljivih kuglica na vrhu malih pipaka koja su obično crvene boje. Dovoljno je da insekt dodirne rosulju i lepljiva smesa onemogući će mu bilo kakav pokret, pipci na vrhu lista počeće se pokretatu i list će se polako saviti preko insekta. Naravno, što je njegov otpor veći, biljka je tim pre stimulisana da krene s probavnim enzimima. Razgrađeni insekat potom se apsorbuje preko lista koji se nakon varenja vraća u normalan položaj. Kad kiša ispere uginulog insekta, list je spreman na novi ulov. Biljka takođe, stare listove konstantno zamenjuje novima. Zahteva temperature iznad 10°C, vlažno zemljište i visoku vlagu vazduha.