Mala gazdinstva - potencijal za razvoj

Mala porodična gazdinstva brojnošću i zemljišnim potencijalima, iako često na granici rentabilnosti, nezaobilazan su deo ruralne ekonommije i kao takva zahtevaju poseban tretman poljoprivredne politike.

Statistika pokazuje da je u Srbiji najviše porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koja koriste do 2ha poljoprivrednog zemljišta (48,8% od ukupnog broja), i ova gazdinstva obrađuju oko 8% poljoprivrednog zemljišta. Pomeranjem granice korišćenog zemljišta na višu grupu (do 5 ha), proizlazi da poljoprivredna gazdinstva ove veličine, iako čine 78% ukupnog broja raspolažu sa samo 25,3% površina.

Rešenje u profitabilnim kulturama

Ako je prosečna veličina malog poljoprivrednog gazdinstva oko dva hektara, znači da u takvim uslovima ne može da se razvija intenzivna poljoprivredna proizvodnja, posebno ne sa ratarskim kulturama koje zahtevaju krupnu mehanizaciju te se nameće pitanje opstanka i funkcionisanja ovakvog oblika proizvodnje.

U cilju pronalaženja najadekvatnijih puteva za profitabilniju delatnost ali i ekonomsku samoodrživost domaćinstava, vlasnici malih poseda najčeše se odlučuju na profitabilnije kulture kombinujući voćarstvo, povrtarstvo, pčelarstvo, ali i ugostiteljstvo i turizam.

Soju i kukuruz zamenio voćnjakom

Upravo tako je pre devet godina u Mladenovu Anđelko Mračajac podigao voćnjak. Sa željom da na maloj površini ima bolje finansijske rezultate, odlučio se za sadnju breskve.

"Imam mali posed, nekoliko hektara, te setva soje i kukuruza meni i mojoj porodici nije donosila nikakv prihod. Odlučio sam se za voćarstvo. Na površini od jednog hektara podigao sam voćnjak sopstvenim sredstvima, a prikupljajući i proučavajući literaturu o breskvi, čekao sam prve rezultate. Gledajući unazad, svake sezone ostvarivao sam solidne prinose i mnogo veću zaradu nego na istim površinama pod sojom i kukuruzom. Imam više sorti, tako da berbu obavljam postepeno, kako koje dozrevaju. Berba je najteži i najveći posao u mom voćnjaku pa tu učestvuje cela porodica, jer je ovo u principu porodičan posao", kaže Mračajac.

Iako većina proizvođača ima zavidno znanje i dugogodišnju praksu i mogu biti koknkurentni kako na našem, tako i na stranom tržištu, njihov veliki problem je neorganizovanost, što povlači brojne posledice kao što je otkupna cena.

Investicije su neophodne

"Nisam član udruženja i to mi otežava plasman. Sam se snalazim, snabdevam prodavnice, pijačne tezge prodajem nakupcima velike količine... Obzirom da nemam hladnjaču, sve sto je ubrano, istog dana mora biti i plasirano. Iako svi znamo da su cene voća van sezone mnogo veće, momentalno nemam mogućnost skladištenja voća, ali ni uslova za preradu. Zato je neophodno ulagati u svoj rad kako bi se postigli bolji rezultati i ostvarila profitabilnija proizvodnja", objašnjava Mračajac.

Kako bi u okviru svog domaćinstva imao više posla, a i veći prihod tokom cele godine, Mračajac i njegova porodica su odnedavno počeli da se bave i pčelarstvom. "Slažu se i dopunjuju voćnjak i košnice", kaže ovaj poljoprivrednik dodajući da su mogućnosti u i jednoj i drugoj oblasti ogromne i treba ih iskoristiti, zaposliti tako sve članove porodice i razviti porodični posao.

Umesto sirovina - gotov proizvod

Upravo u tom smeru razmišljaju nadležni iz resornog ministarstva obzirom da je početkom godine formirana Radna grupa kako bi se podstakla mala gazdinstva da od sirovina koje proizvode prave dodatne vrednosti. Tako bi iz dvorišta porodice Mračajac uskoro umesto breskvi, u gajbama na tržište mogle da odlaze tegle pekmeza, kompota i džemova.

Foto: depositphotos.com; Jim_Filim