Prirodna poljoprivreda - manje je više

Više od pola veka posvetio je obrađivanju zemlje kao duhovnom putu. Njegova metoda poljoprivrede traži manje rada od ijedne druge. Zamislite žetvu bez obrade zemljišta, bez mineralnih đubriva ili herbicida, čak i bez dodavanja komposta! Naučio je da od prirode ne traži nemoguće i zato je bio blagoslovljen neshvatljivo visokim prinosima.

Umesto da neprestano pokušava da učini nešto više, tražio je načine da učini manje, odnosno da izostavi nepotreban rad. Ipak, njegova zemlja je svake godine rađala sve obilnije. Izdatke, opremu i tehniku sveo je na apsolutni minimum. Odbacio je trku s jurećom relativnom ekonomijom i prigrlio zdraviji i uravnoteženiji prirodni ciklus.

Masanobu Fukuoka (1913- 2008) najčudesniji prirodni fenomen Japana, bio je naučnik, filozof, vizionar i inovator na području prirodne poljoprivrede.

Seme koje seje priroda

Prirodna poljoprivreda zasnovana je na prirodi u koju se čovek ne upliće. Čovek može da živi u zajednici s ljudima ili u druženju s prirodom. Međutim, ljudi više nisu istinski humani, a ni priroda nije prirodna.

"Otkad sam počeo da predlažem poljoprivredu u skladu s prirodom, uvek sam nastojao da pokažem vrednost glavnih načela: bez oranja, đubriva, pesticida, plevljenja i orezivanja. Tokom svih tih godina nijednom nisam posumnjao u mogućnost prirodne poljoprivrede koja odbacuje svako ljudsko znanje i uplitanje. Za naučnika koji je uveren da ljudski intelekt može razumeti prirodu i iskoristiti je, prirodna poljoprivreda je samo poseban slučaj, pa se ne može uopšte promeniti".

Bez oranja, plevljenja, đubrenja

Semenke drveća i trava padaju na zemlju. Tu klijaju i izrastaju u nove biljke. Seme koje seje priroda nije toliko slabo da može rasti samo na uzoranom polju. Biljke su uvek rasle zahvaljujući direktnoj setvi, bez oranja. U polju zemljište obrađuju sitne životinje i korenje biljaka, a đubre ga biljke za zeleno đubrenje.

Tek su u poslednjih pedesetak godina ljudi su počeli da misle da su mineralna đubriva nužno potrebna. Istina je, doduše, da stara praksa đubrenja i kompostiranja ubrzava rast useva, ali ona, takođe, osiromašuje zemlju iz koje se uzima organski materijal za kompost. Čak i organska poljoprivreda, samo je još jedan tip naučne poljoprivrede. Za prenošenje organskog materijala s jednog mesta na drugo, te za njegovo prorađivanje i rasprostiranje ulažu se značajni napori. Međutim, svaki dobitak od svog tog rada samo je lokalan i privremen. Šta više, preispitana iz šire perspektive, nastojanja da se zaštiti prirodni ekosistem često postižu suprotni učinak.

Priroda sama održava ravnotežu

Japanski prirodni poljoprivrednik i filozof Masanobu Fukuoka poznat je po svojoj prirodnoj poljoprivredi i ponovnom ozelenjavanju pustinja.

Premda biljke u poljima i šumama napadaju hiljade bolesti, priroda uvek održava ravnotežu. Nikada nije postojala ni najmanja potreba za pesticidima. Čovek je poremetio stvari kad je te bolesti nazvao štetom od insekata. Sopstvenim rukama je stvorio potrebu za teškim radom i mukom.

On takođe, nastoji da nadzire korov, ali priroda nijednu biljku ne naziva korovom i ne teži da je iskoreni. Isto tako, nije tačno da orezana voćka bolje raste i obilnije rađa. Drvo raste najbolje u svom prirodnom obliku: grane se ne zapliću. Sunčeva svetlost pada na svaki list, a voćka rađa svake godine, a ne tek svake druge.

Kad napokon prihvatimo tezu da je priroda ranjena i oštećena ljudskim znanjem i delovanjem, odnosno kad se odreknemo tih sredstava haosa i uništenja, priroda će povratiti svoju sposobnost da hrani sve oblike života.

"Stojeći u jednoj američkoj pustinji, iznenada sam shvatio da kiša ne pada s neba. Ona izvire iz zemlje. Pustinje ne nastaju zato što nema kiše, već suprotno: kiše prestaju da padaju jer je nestala vegetacija. Treba ponovo zasaditi šume kakve su na tome zemljištu nekada rasle."

Naučna poljoprivreda za "pumpanje" prinosa

Naučne metode uvek će prednjačiti kad treba povećati proizvodnju u neprirodnom okruženju i u neprirodnim uslovima koji onemogućavaju prirodi korišćenje pune snage, kao što je na primer ubrzan uzgoj useva, gajenje na ograničenim parcelama zemlje, u glinenim loncima, staklenicima i klijalištima, tako da voće i povrće sazrevaju van sezone da bi zadovoljilo želje potrošača. Prinosi mogu biti povećani i veštim upravljanjem koje se sastoji u napumpavanju visokorazvijenom tehnologijom u obliku hemijskih đubriva i snažnih sredstava protiv bolesti i štetočina. To donosi nečuvene dobiti. Ipak, to je samo zato što u tim neprirodnim uslovima prirodna poljoprivreda ne dobija priliku.

Umesto da budu zadovoljni povrćem i voćem koje je sazrelo na zemlji pod sunčevim svetlom, ljudi se međusobno nadmeću u kupovini slabog, bledog i vansezonskog povrća i za oko prekrasnog voća prepunog veštačkih boja. U takvim okolnostima ne treba da nas čudi to što su ljudi zahvalni postojanju naučne poljoprivrede, odnosno što je smatraju korisnom.

Međutim, čak ni pod takvim idealnim uslovima naučna poljoprivreda ne proizvodi više ni jeftinije i ne donosi veći profit po jedinici površine ili po stablu voćke od prirodne poljoprivrede. Nije ni isplativije, zato što bi se proizvodilo više, bolje i jeftinije i uz manje uloženog rada. Pre bi se reklo da je vešto naučna poljoprivreda prilagođena vremenu i prostoru radi stvaranja profita. U prirodnim uslovima kao što su gajenje biljaka u polju i ispaša stoke leti, prirodna poljoprivreda nikad neće biti neuspešnija od naučne, jer može potpuno da iskoristi prednosti prirodnih sila. Razlog je jednostavan: čovek oponaša prirodu. Ma koliko dobro poznavao biljku, ili mislio da je poznaje, nikada ne može da je proizvede od samog početka. On zapravo samo uzima biljku koju nalazi u prirodi i nastoji da je uzgaja oponašajući seanje i klijanje. Čovek je samo učenik prirode. Ljudi su u prošlosti smatrali da bi, u slučaju da priroda, učiteljica, upotrebi sve svoje snage, čovek izgubio bitku na svakom bojištu.

Imitacija nikada ne može biti bolja od originala. Nesavršenost je uvek u senci savršenstva. Premda čovek dobro zna da ljudska delatnost, koju on naziva naukom, nikada ne može da nadmaši prirodu.

Isprepletenost naučne i prirodne poljoprivrede

Prirodna i naučna poljoprivreda su dijametralno suprotne. Prirodna se kreće centripetalno prema prirodi, a naučna centrifugalna od nje beži. Putevi prirode i nauke i ljudske delatnosti uvek su paralelni i nikada se ne seku. Šta više, s obzirom na to da se kreću u suprotnim smerovima, udaljenost između prirode i nauke samo raste. Sa svakim korakom napred nauka se vraća i korak unazad, vraćajući se u okrilje prirode i crpeći s njenog izvora. Tako nahranjena i napojena opet usuđuje da se udalji nekoliko koraka. Kad se suoči s problemima ili joj nestane ideja, ona se vraća želeći da se pomiri i uskladi s prirodom.