Hrana se čuva po svaku cenu! Ko čuva našu?

Najnovija kriza na Bliskom Istoku ponovo je otvorila neka pitanja oko sigurnosti snabdevanja, prehrambenog suvereniteta, cena hrane... Taman se svet nekako "navikao" i "prilagodio" sukobu između Ukrajine i Rusije, kad eto nove krize koja je samo pokazala da guranje problema pod tepih nije rešenje. Pred čim to svet zatvara oči i zadovoljava se privremenim rešenjima?

Logistika - to je rebus koji je trenutno nerešiv problem. Da ne ponavljamo kako su se na volšeban način pronalazila rešenja oko "spašavanja" ukrajinske pšenice, pa pronalaženja alternativnih ruta crnomorskom koridoru..., tek nekako se koliko - toliko stabilizovao put evropskih žitarica i uljarica od izvoznika prema državama deficitarnim za ovom robom. Problem potpuno bezbednog prolaza kroz Crno more međutim, nije rešen.

Nafte i mineralnih đubriva ima, odnosno nema?

Značajno izvozno čvorište i sabirno mesto bazičnih prehrambenih sirovina naravno, ugrozilo je i reputaciju najvećih svetskih dilera ovom robom, koji su logično u cenu tih roba uračunali i tzv. "maržu rizika" koja je na duži rok konsekventno povećala i cene hrane. Kako tržište danas reaguje na okolnosti koje se dešavaju sa Ormuskim prolazom?

Najpre da pomenemo već mnogo puta pomenutu činjenicu da kroz Ormuski tesnac u "redovnim" okolnostima prolazi oko 20% svetskih količina sirove nafte i oko 30% mineralnih đubriva. Nije teško zaključiti šta će se dešavati (već se dešava), kada je ova trgovinska komunikacija blokirana ili bar delimično blokirana, u svakom slučaju disfunkcionalna. Dakle robe (nafte i mineralnih đubriva) ima, ali kao i da je nema, kada je nedostupna.

Više nije pitanje cene: Hoće li mineralnih đubriva uopšte biti?

Ova dva globalna problema stavljam u uvod teksta kako bih otvorio jednu životnu temu i realan problem, a to je kako sačuvati strateške robe da ne bismo došli u problem da tih osnovnih roba jednostavno nemamo na raspolaganju. Pre svega da vidimo ko i na koji način čuva tu robu? Odmah po eskalaciji sukoba na Bliskom istoku, srpski državni zvaničnici su izašli sa umirujućim izjavama o tome kako ćemo dizel goriva imati za najmanje 70 do 90 dana, kako mineralnog đubriva imamo dovoljno za prolećnu poljoprivrednu kampanju… itd, itd

Ova izjava korespondira sa evropskim standardima u pogledu nekog optimalnog nivoa rezervi od dva do tri meseca potrošnje neke strateške robe, odnosno nekih 20%-25% rezervi u odnosu na godišnje potrebe. Primetićemo da je pažnja skoncentrisana na dizel gorivo i mineralno đubrivo.

Prehrambeni suverenitet

Nećemo ovoga puta govoriti o cenama ovih roba koje rastu veoma ubrzanim tempom. Naravno cena nije nevažna, naprotiv, ali u situaciji kada se kao realna opasnost postavlja pitanje da li će neke robe uopšte biti, tada je problem dostupnosti dominantan.

Sledeći na listi ugroženih roba sa aspekta dostupnosti jesu robe iz sektora hrane. Zašto hrana, ako države iz područja ratom zahvaćenog područja nisu neki referentni proizvođači hrane? Odgovor je jednostavan: u uslovima ugrožene opšte bezbednosti na globalnom nivou, podiže se nivo zaštite osnovnih bazičnih proizvoda koji čuvaju nacionalni suverenitet. Značajan, ako ne i najznačajniji faktor opšteg suvereniteta jeste svakako prehrambeni suverenitet. Dakle, mora se čuvati hrana po svaku cenu. Najzad došli smo i do toga kako i ko čuva te najznačajnije robe koje jednu državu čine sigurnom u funkcionisanju.

Institucija zadužena za bezbednost u snabdevanju tržišta osnovnim robama (pre svega prehrambenim) je Republička direkcija za robne rezerve. Bazični Zakon o robnim rezervama donet je još 2013. godine, dok su korekcije ovog osnovnog teksta zakona donošene 2014., 2018. I 2025. godine.

Nije mi namera da analiziram dobre i loše strane ovog propisa, ali ne može, a da se ne primeti da i dalje ima mnogo diskrecionih prava, ponovo se vrlo široko definiše institut pozajmica i ono što je možda i najvažnije i dalje se ostavlja mogućnost vrlo problematičnog delegiranja direkcijskih skladištara po principu koji je i ranije dovodio do velikih zloupotreba u korišćenju robe ostavljene na čuvanje.

Sve u svemu ne vidi se promena koja bi sistemski promenila dosadašnji način upravljanja robom u vlasništvu države. Na ovom mestu je neophodno napomenuti da ne treba krivca tražiti u samoj instituciji Robnih rezervi.

Menjati sistem, a ne pojedince

Krivac je sistem koji to u stvari i nije i koji jednostavno primorava da neka institucija kao što su državne robne rezerve radi tako kako radi. Šta više, državne robne rezerve tu funkciju u zadatim okolnostima, utisak je, vrše na zadovoljavajući način. Sa druge strane, ne prepoznaje se jasno uloga direkcije u brzim, interventnim merama za sprečavanje nastanka poremećaja na tržištu ili "odbrane" interventne cene u cilju zaštite proizvođača.

Poverenje. To je ključna reč na kojoj bi trebalo da se temelji funkcionalnost sistema koji čuva integritet ne samo prehrambene sigurnosti, već i samog tržišta. E, ako smo se tu usaglasili, ja sada postavljam pitanje:

Ministarstvo poljoprivrede: Srbija ima dovoljno žitarica, uljarica i šećera, za svoje potrebe i za izvoz

Poštovani čitaoče, da li imaš poverenje u podatak kada se neko od zvaničnika obrati javnosti sa na primer količinama pšenice u vlasništvu države, odnosno Direkcije za robne rezerve?

Ja nemam. Zašto?

Pa jednostavno zato što su sve vanredne inspekcijske kontrole redovno konstatovale manjak količina u odnosu na knjigovodstveni podatak. Verujem da ni oni koji bi trebalo da tačno znaju koliko robe imamo u državnim rezervama nemaju poverenja u sopstvene podatke. Koji podatak o stanju rezervi onda da uzmemo kao relevantan?

Konačno, da država bezrezervno veruje svom "čuvaru" robe, zašto su onda 2022. po izbijanju Rusko - Ukrajinskog sukoba donošene mere o zabrani izvoza bazičnih poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda? Ceh su platili naši poljoprivrednici koji nisu mogli da izvoze pšenicu i kukuruz kada su ove robe imale istorijski najveće cene. Ako imamo naš pouzdan sistem državnih rezervi, čemu strah da te robe nećemo imati dovoljno? Očigledno taj sistem nije pouzdan.

Naravno, ne isključujem iznuđenu potrebu da država kontroliše odliv robe iz države, ali ako već imamo sistem robnih rezervi, čemu najstrožije mere zabrane izvoza? Verujem da je to moglo i mnogo blažim merama elegantno da se reši, a ne zabranom izvoza koja je nanela značajno manji izvozni rezultat, a svakako i uskratila dobru zaradu našim poljoprivrednicima.

Kako se ponašati u ekstremnim situacijama?

Možda ćete se upitati zašto ovu temu kandidujem u ovom trenutku kao aktuelnu. Dakle, smatram da je upravo sada trenutak da razmišljamo o tome kako da se organizujemo i ponašamo u ekstremnim situacijama koje bi mogle da dovedu do sličnih problema kao što smo imali početkom rata u Ukrajini. Kriza na Bliskom Istoku traje li traje. Najave brzog okončanja krize sve više postaju samo puste želje.

Problem je veoma kompleksan. Za razliku od rata na istoku Evrope, sukob na Bliskom istoku pored problema transporta, kao i logistike u najširem smislu, jednostavno je direktno u strukturnom smislu "utkao" visoke cene dizel goriva i mineralnih đubriva u cenu proizvodnje poljoprivrednih roba. Iz tih razloga cene žitarica i uljarica imaju tako spor, ali dosledan i dugotrajan rast. U jednom trenutku taj rast cena će uz problem dostupnosti (rizičan prolaz kroz Ormuski zaliv i dalje disfunkcionalna trgovinska komunikacija na Crnom moru) eskalirati do mere prave krize hrane i pritiska tražnje, što ponovo može da dovede do sličnog scenarija i 2022. godine.

Da ne bismo ponovo licitirali oko toga kakve odluke treba da donesemo u kriznim situacijama, neophodno je ustrojiti jedan pragmatičan i transparentan mehanizam zaštite osnovnih roba koji će sistemski funkcionisati bez potrebe značajnijeg uplitanja diskrecionih odluka pa bez obzira ko se "samoprozove" da te odluke donosi.

Takav jedan precizan algoritam blagovremenog donošenja odluka utemeljen pre svega na tačnim i dobrim proizvodno - potrošnim bilansima svakako bi doneo jednu predvidivost i za one koji robu čuvaju, ali I za one koji tu robu proizvode U svakom slučaju, moramo svakako misliti na široku potrošačku populaciju tako što ćemo obezbediti prehrambenu sigurnost, ali i pre svega na one koji tu robu proizvode.

_{*Naslovna fotografija: Depositphotos/Sodel_Vladyslav/Dinka Bogunović}