Igrom kukera i čoroinčara za dolazak proleća - šta je ostalo od običaja?

Koliko god vremena bila nesigurna i ko zna šta nosi noć, a šta novi dan, sigurni smo da će kalendarsko proleće svakako početi 21. marta, ni dan ranije, ali ni kasnije. Međutim, kako izgleda prema delima etnologa i drugih poznavalaca nekadašnjeg života, kad bi se zima otegla, seljake bi obuzimao pravi iskonski strah. Većina evropskih naroda, naročito onih koji žive u krajevima sa hladnijom klimom, zna prastare priče o zimama koje su trajale deset ili dvadeset godina.

Molitve božanstvima i post

Zato se, bilo sunce, bio minus, u ovom delu godine, baš oko prolećne ravnodnevice, u selima pristupalo običajima "isterivanja zime". Izgleda ondašnjim ljudima nije bilo dovoljno uveravanje da proleće svakako dolazi i da će se vreme neminovno prolepšati, samo ako sačekaju nekoliko dana; ne, oni su morali da preduzmu sve što je u njihovoj moći da nekako prizovu, približe proleće.

Prvo su se molili - najpre starim slovenskim božanstvima, Ljelju i zlatokosoj Vesni, kasnije hrišćanskim svecima. Jedan od poduhvata bio je veliki post pred sezonu prolećnih praznika. U doba kad je u kući za jelo bilo samo ono što se proizvelo u poljoprivrednom domaćinstvu, ovi postovi bili su pravi izazov, naročito u siromašnijim porodicama.

Plesom do dolaska proleća

Iz drevnih vremena ostao je običaj obrednih povorki kojima je cilj da proteraju zimu. Učestvovali su samo i jedino odrasli muškarci, maskirani do neprepoznatljivosti, u krzna, ovčije kože ili u prave zastrašujuće maske, snabdeveni velikim klepetušama i naoružani batinama, bičevima ili talambasima, izvodeći neku vrstu plesa, praveći ogromnu buku i obilazeći ceo atar naselja. Prilikom učešća u ovim običajima, učesnici nisu smeli da izgovore nijednu reč, a smatralo se velikom nesrećom ako bi ih neko prepoznao.

Poznati kao zvončari u Hrvatskoj, kurenti u Sloveniji, kukeri u Bugarskoj, do danas igraju svoje igre koje su prava turistička atrakcija u ovim zemljama, a pravi festival održava se u Mađarskoj sa obiljem turista i takmičara iz inostranstva. Vuk Stefanović Karadžić beleži običaj koji je u njegovo doba (prva polovina XIX veka) bio već u izumiranju, a zvao se čoroičarska igra. Odrasli muškarci, samo u košuljama i opancima, sa klepetušama vezanim oko vrata, bez ijedne reči, obišli bi selo u toku noći, naoružani drvenim batinama. Tako opremljeni, odigrali bi davno zaboravljenu igru kojoj je cilj da donese plodnost. Kad bi se susrele dve ovakve povorke, neretko bi došlo do tuče, a navodno su se dešavali i smrtni slučajevi.   

Beli leptiri i pesma ševa

Uz ove običaje, seljani bi zvali i sveštenika, svako u skladu sa svojom verom, da očita potrebne molitve i takođe obiđe atar u okviru svečane povorke - ali po danu, a učesnici bi bili u svom redovnom odelu. Sve crkve nastojale su da običaje sa maskiranjem narod nekako zaboravi. 

Verovalo se da su mali jaganjci i pilići predznak proleću, pa su ih domaćini i ukućani s naročitom pažnjom hranili, mazili i utopljavali. Kad se vide sitni beli leptiri nad njivom ili baštom ili čuje pesma ševe, to je takođe dočekano s radošču kao siguran znak da proleće, ako i kasni, svakako stiže.  

A kad orah istera svoje zelene "rese", strah od zime je prestajao: poljoprivrednici su verovali da je ovo drvo "pametno" i da nikad ne cveta dok još postoji opasnost od mrazeva.