Kratkoročnim merama "udahnut kiseonik" proizvođačima mleka. Kako dalje?

"Rušitelji države" i "Provokator" postigli sporazum o rešenju mlečne krize. Može i ovako: "Blokaderi" i "Onaj koji prenosi poruke" dogovorili se o rešenju krize u mlekarstvu. Ili recimo ovako: "Roleks poljoprivrednici" i "Nenadležni ministar" se konačno dogovorili o rešenju problema u sektoru mlekarstva.

Možete li da pretpostavite da se pojave ovakvi naslovi u dnevnoj štampi. Ja mogu, imajući u vidu šta sve viđamo na naslovnicama nekih štampanih medija, ali ipak, možda je najbolje da prethodne naslove prevedemo na srpski književni jezik: Proizvođači mleka i ministar poljoprivrede sklopili sporazum o načinu rešenja krize u mlekarstvu. Odmah da kažem ovo je hipotetička rečenica. Dakle, možda su se dogovorili, a možda i nisu.

Poštovani čitaoče, kada pročitaš uvodne rečenice ovog teksta, verujem da ti u ušima više odzvanjaju nadimci koje su jedni drugima nadevali ministar poljoprivrede sa jedne, odnosno poljoprivrednici u protestima sa druge strane, nego drugi deo rečenice koji se odnosi na činjenicu da je dogovor (ma kakav on bio) postignut.

Poljoprivrednici prekidaju protest, ali poručuju: Naši zahtevi nisu ispunjeni

Upravo u takvoj zatrovanoj atmosferi protekao je jedan od najdužih protesta poljoprivrednika kod nas: nepoverenje, uvrede, nemoć, hapšenja... To je nažalost realnost srpske poljoprivredne scene danas. Da pokušamo ipak da proniknemo u suštinu problema, da vidimo gde su oni nastali i da li i kako mogu da se reše.

Šta je uzrok pada cene?

Pođimo od problema: otkupna cena mleka je pala na neprihvatljivo nizak nivo koji ugrožava egzistencijalni opstanak čitavog jednog toliko važnog sektora kao što je mlekarstvo. Ministar poljoprivrede je odmah rekao šta je uzrok pada cene. To su prevelike zalihe mleka u Evropskoj uniji, kao posledica naglog pada tražnje Kine, ekonomskih sankcija prema velikom kupcu kao što je Rusija, nepredvidivosti Trampove politike carina, itd...

Cena mleka konsekventno prethodnoj konstataciji pada, a višak zaliha po tako niskoj, praktično damping ceni iz EU, delom se preliva i na naše tržište, tako što uvoznici kupujući mleko i mlečne prerađevine iz EU po niskoj ceni praktično, na neki način "ruše" srpsko tržište mleka.

Tako dođosmo u situaciju da ne samo što je otkupna cena sirovog mleka pala, već mlekare čak periodično i obustavljaju otkup mleka zbog pretrpanosti svojim zalihama. To su činjenice. Međutim, dijagnoza sama po sebi nije od koristi ako je ona svrha sama sebi. Hitnost situacije nalaže brzo i svrsishodno rešenje kako bi se bukvalno spasao čitav jedan sektor kao što je mlečno govedarstvo.

Gašenje farmi?

Situacija je do te mere eskalirala da se veliki deo vlasnika malih i srednjih farmi muznih krava premišlja da li i dalje da nastavi da se bavi ovom delatnošću. Podsetiću da male i srednje farme u Srbiji u ukupnoj proizvodnji sirovog mleka participiraju sa oko 70 odsto. Šta ćemo sada? Pa, ništa, pozatvaraćemo nerentabilne farme, mleko ćemo da uvozimo (bar to znamo), a o ceni neka razmišlja strani proizvođač.

Propali farmeri će se tri puta prekrstiti pred grobovima svojih predaka i rasprodati opremu i stado i staviti tačku na višegeneracijski negovanu tradiciju proizvodnje mleka. Šta sa parama? Bar je to lako. Kupiće se neki lokal na atraktivnoj lokaciji u selu i otvoriti kladionica.

Eto rešenja. Svi zadovoljni - bivši proizvođač mleka dobro zarađuje na Bajernu, Liverpulu, Barseloni, potrošač kupuje jeftino strano mleko, a država se najzad rešila dosadnih poljoprivrednika koji malo, malo, pa protestuju i blokiraju puteve.

E, pa neće moći. Ako ovu malo iskarikiranu logiku budemo koristili, izgubićemo svoju prehrambenu samodovoljnost, a svaka država koja ne drži do svog prehrambenog suvereniteta, gubi i svoj ekonomski, pa i odbrambeni suverenitet.

Primer Kine nam najbolje govori o značaju prehrambene sigurnosti. Država od 1,4 milijarde stanovnika, koja krupnim koracima "grabi" ka poziciji broj jedan po stepenu razvijenosti u svetu, kao svoju elementarnu pretpostavku da razvija najprestižnije tehnologije, da osvaja svetska tržišta u svetu robotike, IT industrije, stavila je svoju prehrambenu sigurnost. Naime, u Kini se danas od ukupnih svetskih zaliha pšenice nalazi oko 60 odsto tih zaliha, 50 odsto zaliha kukuruza, oko 35 odsto zaliha soje…

Neko će reći da je to neracionalno. Možda sa čisto ekonomskog aspekta i jeste, ali ova gigant-država neće da razmišlja da li će u slučaju ekstremnih vremenskih nepogoda ili sve češćih geopolitičkih zemljotresa imati dovoljno hrane ili ne. Jednostavno takva prehrambena politika relaksira državu da može da sprovodi svoju politiku shodno svojim ambicijama koje vode ka cilju ekonomski najrazvijenije zemlje sveta.

Kako rešiti problem?

Da se mi ipak vratimo našim problemima. Kako ga rešiti? Ili: ima li država kapaciteta da kvalitetno reši ovaj problem? To je pravo pitanje. Na talonu su opcije poput prelevmana na uvoz mleka i pojedinih mlečnih prerađevina (sira pre svega) kvota na uvoz određenih proizvoda, pa čak i carine.

Ima jedan mali problem: to sve treba ispregovarati sa Evropskom komisijom (EK) u duhu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, Ne znam poštovani čitaoče da li znaš, ali Evropska unija tako nerado prihvata dogovore, a još teže prihvata argumente za posezanjem nekih ekselans netržišnih mera od strane zemalja koje nisu članice EU, kao što su mere koje je srpska strana predložila.

Peti uzastopni rast cena mlečnih proizvoda na svetskom tržištu

Verujem da je naša argumentacija dovoljno utemeljena, pa da EK prihvati mere zaštite tržišta kroz prelevmane i možda još neke mere. Konačno, da ne zaboravimo, ove mere su oročene na određeni period (obično šest meseci), pa se ne mogu smatrati dugoročnim sistemskim rešenjem problema.

Osim pomenutih mogućih mera, konačno tu je i mera koja proizilazi iz našeg domaćeg zakonodavstva. U pitanju je aktiviranje člana 23 Zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda. Radi se o ustanovljenju liste proizvoda od strane naše vlade za koje se uvodi obaveza sklapanja ugovora koji regulišu prava i obaveze proizvođača sa jedne, odnosno otkupljivača sa druge strane. Eto, skinusmo prašinu sa već pomalo zaboravljenog zakona, što bi donekle moglo da uredi odnose na relaciji proizvođač - otkupljivač.

Evo još jedne ad hoc, kratkoročne, ali funkcionalne mere, a to je otkup mleka od strane Republičke direkcije za robne rezerve, po referentnim zaštitnim cenama. Sve napred pomenute mere su hitne i ne trpe pregovore do unedogled.

Nužni realni bilansi

Pretpostavimo da smo kratkoročnim merama udahnuli kiseonik proizvođačima mleka. Kako dalje? Po ko zna koji put ponovićemo: rešenje je u sistemskim merama. Kako bi taj sistem mogao da izgleda, koji je redosled poteza, da li je realno sprovodljiv? Niz pitanja traži odgovore.

Uzeću sebi slobodu, pa da u najkraćem definišem hodogram aktivnosti koje bi vodile ka sistemskom rešenju postojećeg problema i to ne samo u mlekarstvu. Prva stvar koju treba uraditi, a koja uzgred čak ništa i ne košta, jeste da se u svim sektorima poljoprivrede, ali i prehrambene industrije sačine precizni i realni bilansi. Ovi bilansi će nam dati odgovore na pitanje koliko nam čega treba i kom sektoru treba posvetiti više pažnje (čitaj: podrške), a kojima manje.

Pošto dođemo do spoznaje gde imamo nepotrebno proizvodnog viška, a istovremeno gde i koliko imamo proizvodnog manjka, drugi korak treba da se skoncentriše na povećanje proizvodnih kapaciteta u deficitarnim sektorima kako bi se izbalansirali svi bilansi. Danas konstatujemo da imamo nepotrebno veliki bilansni suficit u proizvodnji većine primarnih ratarskih kultura, ali istovremeno i deficitarni devastirani stočni fond koji nas dovodi u nelagodnu situaciju da uvozimo mleko i mlečne proizvode, svinjsko meso, žive svinje…

Treći korak nas vodi prema prerađivačkom sektoru. Struktura uvoza agrarnih roba nam govori da uvozimo pretežno prehrambene artikle velike dodatne vrednosti. Da li to znači da imamo problem sa prerađivačima? Odgovor prepuštam vama.

Ranjivost tržišta hrane

Najzad, četvrti korpus mera bi trebao da se odnosi na uređenje tržišta. Adam Smit, čuveni rodonačelnik tzv. moderne ekonomije i ideje slobodnog tržišta bi jednostavno rekao: ne dirajte ništa, tržište sve samo reguliše. Naravno, te utopističke ideje stare više od dva veka doživele su mnoge korekcije, a pogotovo u sektoru hrane. Hrana je suviše važna delatnost da bi se njeni proizvođači prepustili slobodnim mehanizmima tržišta. Država jednostavno mora imati odgovarajuće mehanizme da zaštiti proizvođače hrane od hirovitosti tržišta.

Najzad smo došli do ključnog problema koji su naše proizvođače mleka isterale na ulice, a državu stavile pred ozbiljne i teško rešive probleme. Zašto? Pa zato što mi jednostavno nemamo dobro uređeno tržište. Ranjivost tržišta hrane je najvidljivija u kriznim, ekstremnim situacijama kao što se ovih nedelja našlo tržište mleka.

Poštovani proizvođači mleka, da li ste se upitali zašto ne protestuju proizvođači mleka u EU, ako je već kod njih mleko toliko jeftino? Pokušaću da vam dam odgovor: tržišni mehanizmi involvirani u sistem zajedničke agrarne politike EU su veoma "zaštitinički" usmereni prema samim proizvođačima.

Nakon konsultacija sa Evropskom komisijom: Moguće uvođenje prelevmana na mleko u prahu?

Navešću samo neke mere koje amortizuju krizne tržišne situacije. To je mera interventnog otkupa po referentnoj ceni u slučaju pada tržišne cene ispod te referentne cene. Zatim, vanredna krizna pomoć u slučajevima ekstremnih okolnosti kao što su suše, poplave, ratovi… Potom, tu su nadoknade za tzv. proizvodna ograničenja. Ovde samo malo pojašnjenje: kada široko tržište EU precizno izbilansira proizvodnju u okviru nekog sektora u određenoj količini, tada proizvođači koji su primorani da smanje svoju proizvodnju da bi se uklopili u predviđenu kvotu, dobijaju nadoknadu za iznos te smanjene količine.

Pomoć (subvencioniranje) prilikom skladištenja robe kako bi se smanjio pritisak ponude neke robe na
tržištu. Za kraj, tu su i mere koje su delimično i naši proizvođači mleka tražili od države, a to su zaštita tržišta putem uvođenja prelevmana, kvota prilikom uvoza, podizanje carina…

Treba vremena i - novca

Sve je to lepo, ali za čitav ovaj paket mera mora postojati ozbiljan finansijski potencijal. EU ga ima iz agrarnog budžeta EU. Tako poljoprivrednik EU osim podrške iz nacionalnih mera ima na raspolaganju i podrške iz tzv. kriznih fondova iz EU agrarnog budžeta.

Sve napred navedene mere su nerealne da se u ovom trenutku involviraju u naš agrarni sistem. Međutim, zašto takav sistem ne posluži kao primer (bar dok ne uđemo u EU!?) da u skladu sa svojim mogućnostima i kapacitetima postepeno uvedemo ili bar delimično uvedemo u naš tržišni sistem.

Eto, bar malo smo dotakli sistemska rešenja. Za to nam treba vremena, pažljiva implementacija čitavog korpusa zakonskih propisa i ono što je verovatno i najveća prepreka, mnogo novca. Dakle, problema nema, jer nema novca! Naravno, ovu defetističku floskulu ćemo zameniti imperativnom rečenicom: novca za potrebe zaštite naših poljoprivrednika i uređenja tržišta hrane mora biti!

_{*Naslovna fotografija: Shutterstock/Stihl024 2nd/Dinka Bogunović}