Od običaja do modnog detalja: Šta je skrivala žena sa maramom na glavi?

U ta davna nostalgična vremena mog detinjstva, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, starije žene nosile su marame. Razne "konđe" i "džege" bile su uveliko izašle iz mode i mogle su da se vide još samo u muzejima, ali, marama je bila deo neophodne i nezaobilazne odeće svake žene koja je držala do "reda" i tradicije. 

U po leta kao i u sred zime

I kad je napolju "goreo asfalt", a žarko leto izazivalo mladu populaciju da se maksimalno razgoli na vrućini, naše bake pa i mnoge majke bile su povezane maramama. Vrlo često - crnim, jer običaj je tako nalagao. Ili bi bila dezenirana sićušnim belim tačkicama ili nekim drugim uzorkom. U po leta kao i u sred zime - žene su išle "povezane", kako se onda govorilo, u Kikindi kao i u selima.

Tako, s maramama na glavama, radile su sve poslove u kući, bašti i na njivi. Skidala se samo kad niko ne gleda, često ni pred mužem. A ispod bilo je svega: kratkih frizura, ošišanih skoro kao na glavama muškaraca, dugih pletenica ili poluduge kose koja se pričvršćuje "hornodlama" (ukosnicama) i češljevima od kravljeg roga, tek kasnije od plastike - ali, ništa od toga se nije videlo, osim pri retkim odlascima tih žena kod frizerke.

Nema skidanja ni pred kim

Rukavi njihovih bluza, "rekli" i džempera bili su dugi i u vreme najjačih vrućina, a na nogama su žene u selima nosile čarape, od nečeg što je ličilo na materijal za današnje najlon čarape, samo mnogo deblje i potpuno neprovidno. Ovakve čarape nošene su godinama i bile praktično neuništive, osim ako se zaseku nečim oštrim ili progore cigaretom. Kako su ovako opremljene žene podnosile vrućinu? Ko zna.

One same nisu davale izjave na tu temu čak ni kad su padale u nesvest. Kad bi ih neko pitao zašto ne poskidaju tu toplu odeću, odbijale su odlučno: bilo je nepristojno da se i delić kože osim lica i šaka vidi. Kad je poznati kikindski lekar rekao jednoj od svojih ovakvih pacijentkinja da se skine (radi pregleda), ona je odlučno odbrusila: "Ja sam svom mužu šestoro dece rodila, a nikad mi nije noge video!" S ovakvim stavom rasprave nije moglo da bude, a marame žene nisu htele da skinu pred lekarima ni u smrtnoj opasnosti. 

Žuži Jelinek, omiljena modna kreatorka Josipa Broza Tita, pa dakle i cele FNRJ, pisala je o ovom odevnom komadu kao ostatku tradicije, ističući kako deluje da žena koja je nosi izgleda starije ("Tajna dobro odjevene žene", izdanje od 1961. godine). Navodila je Žuži primere Velike Britanije i Holandije, kuda je putovala, gde žene, zbog promenljivog vremena, nose marame i kako to "uopće ne djeluje ljupko niti elegantno". Kreatorka je smatrala da žena treba da je nosi samo ako učestvuje na foklornoj priredbi - i to kao izvođačica narodnih pesama i igara, ne kao publika. Posle je ublažila stav, pa je samo zahtevala da žena, kad je već nosi, odabere neki vedriji ton, svetliju boju, ne samo one zastrašujuće crne i mrke "krpe".

Marama se nije dala

Mnogi važni drugovi i drugarice koji su u poratnim vremenima iz kuća bez kupatila prešli u vile s klavirima ljutili su se na svoje mame, tetke, bake i rođake koje su nosile marame i zahtevali da prestanu. Uzalud, marama se nije dala. U životu sam videla, naročito na svadbama, žene koje su na sebi nosile zlatne medaljone veličine tanjirića za kolače, zlatne lance debljine lanca za bicikl i oprave od najskupljeg somota - ali, nosile su i pomenute tkanine preko glave. Da se neka žena pojavila, recimo, na pijaci nekog od sela u Banatu sa slamnim šeširom, svi bi gledali u nju kao u čudo, a da se neka hladila lepezom, kao izvesne profesorke kikindske Gimnazije, bila bi predmet opšteg ismejavanja. 

"Što je moda, nositi se mora, a 'leba kako bilo" - govorila je moja baba, a tvoja?

Prababu Smilju Pakaški rođ. Rešćanski pamtim s maramom i nikad bez; jednom ju je skinula preda mnom, pa sam videla pletenicu omotanu oko glave, kao na starim slikama, pričvršćenu sa mnogo ukosnica i još smeđu, iako je njena vlasnica imala već devedeset godina. Babe, Ljuba i Radinka, nisu ih nosile. Radinka se povinovala običaju tek posle navršene osamdesete godine - i to su uvek bile fine tanke - dok je Ljuba s "ondulacijom" (kosom obrađenom da bude kovrdžava) ispraćena i na svoje poslednje putovanje. 

Danas je marama modni detalj, nosi ko hoće i kako hoće, moda se menja svake sezone. Jedino u selima žene, osobito kad rade teške i prljave poslove u poljoprivredi, i dalje je nose.