Ruža - "rajskog" mirisa lečila je i kugu?

Ruža je drvenasta biljka po kojoj je čitava porodica voćki i žbunova dobila ime. Gaji se prvenstveno zbog mirisnih cvetova, a od cveta ostaje i plod, šipak ili šipurak, bogat vitaminom C. Od oko 100 poznatih rodova, u Srbiji se gaji dvadesetak, iako naša zemlja, uz Francusku, pripada grupi evropskih zemalja sa najpogodnijom klimom za uzgoj starih i novih vrsta.

Odgajivači skoro svake godine izbacuju na tržište sve nove i još atraktivnije primerke koji dobijaju imena po poznatim ličnostima. Tradicionalno je cvet ljubavi, pominje se u narodnim pesmama, a zastupljena je i u ljubavnoj magiji. U nekim selima u istočnoj Srbiji postoji verovanje da devojka treba samo da ostavi nešto od svoje odeće da prenoći ispod ruže, pa će se momak odmah zaljubiti u nju.

"Sinoć mi je ruža procvetala"

U selima oko Beograda važilo je pravilo da poklanjanje bele ruže znači zamalo pa ponudu braka, dok se crvene ne poklanjaju udatoj ženi. Svaka boja imala je simboliku, koja varira od države do države. Rascvetale se ne poklanjaju, to sluti na nevolju, zato u obzir dolaze samo pupoljci.

Poznate su pesme "Sinoć mi je ruža procvetala", "Bele ruže, nežne ruže", "Oj moja, oj moja, ružo rumena" i druge. 
U narodnoj medicini zauzimala je cenjeno mesto i pripisivana su joj svojstva da može da izleči nekad neizlečivu tuberkulozu, epilepsiju, koleru i dizenteriju.

Lečenje boljki

Njen sok sa medom i bršljanom, verovalo se, leči glavobolju. Mirisno ulje ružinih latica nekadašnji lekari i poljoprivrednici smatrali su veoma lekovitim za bolesti pluća, srca i bubrega. Zanimljivo je da za pet mililitara ružinog ulja treba dvadeset hiljada cvetova, što znači da je u pitanju veoma cenjen i skup preparat.

U srednjem veku, u doba kad je "crna smrt" (jedna vrsta kuge) desetkovala stanovništvo Evrope, lekari su pokušavali da izleče obolele mirisnim laticama u alkoholnom destilatu. Ružina voda ulazi u sastav različitih linija kozmetike i parfema. 

"Kraljica cveća" ima dugo i zanimljivo poreklo. Fosili prvobitne ruže iz eocena (pre više od 40 miliona godina) pronađeni su na teritoriji države Kolorado (SAD) a iz oligocena (pre 30 miliona godina) u Evropi. Ova pramajka današnjih baštenskih lepotica i danas nam je poznata kao "divlja ruža", ili, kako su je antički Rimljani zvali, "pseća ruža", uživala je ogroman ugled i u većini starih religija pripadala je vrhovnom ženskom božanstvu, a u hrišćanstvu - Bogorodici.

Slatko i ratluk

Vremenom i veštinom nekadašnjih vrtlara nastajale su, kalemljenjem na divlju ružu, sve lepše i krupnije vrste, snažnog i prijatnog mirisa, koji se u islamu smatra kao jedan od mirisa raja, a i u drugim religijama ima posebno značenje, naročito za praznike.

Kako se pravi i ko proizvodi slatko od latica ruža?

Ovakva ruža, kakvu danas znamo, stigla nam je u XVIII veku, iz Kine. Od nje se pravi slatko i ratluk, a Isfahan i Horozan, gradovi u Persiji, plaćali su vekovima sav svoj porez vladaru u ružama. Poznate su priče o carevima koji su primoravali seljaštvo da ih gaji isključivo za carske potrebe, umesto da gaji hranu, koju bi moglo da jede.

Antički Rimljani znali su za očaravajuću moć ovog cveta, zato su latice dodavali u salatu, ubacivali ih u velike mreže okačene na tavanici da padaju tokom cele noći na učesnike orgija, a izraz "sub rosa" (pod ružom) bio je šifra za poverljiv zaverenički razgovor.

Bugarska je dugo bila prva na svetskom nivou u proizvodnji ruža i ružinog ulja, sad je primat preuzela Kenija, za njom Etiopija, a u Evropi Holandija.