Šta sejati? Lutrija ili strateška odluka

Znam da je pretežna čitalačka publika ovog teksta orjentisana prema poljoprivredi. Međutim, poštovani čitaoče, pokušaj bar na trenutak da projektuješ sebe u neku drugu sferu poslovanja.

Recimo da si vlasnik zanatske radnje za proizvodnju bombona. U vreme kada su bombone bile luksuzni proizvod za roditelje koji udovoljavaju deci kao najzahvalnijim i najvećim konzumentima, problem plasmana ovog slatkog neprijatelja dečijih zuba se nije postavljao. Zanatska radnja je dobro poslovala, kanali prodaje su vašari, pijace, seoske slave...itd. Ali, vremena se menjaju. Dolaze novi proizvodi savremene konditorske industrije, pa tvrde šećerne bombone sve se manje traže i polako odlaze u prošlost, a naš proizvođač niže gubitak za gubitkom.

Rešenje se mora naći

Odluka je krupna: da li uložiti u savremene mašine i upustiti se u tržišnu trku ili priznati poraz i zatvoriti radnju, pa preći u neku drugu delatnost? Paralela sa našim proizvođačima žitarica, uljarica, mleka, mesa, pa i povrća i voća sasvim korespondira. Dakle, ako vam se nižu godine gubitaka, da li ste razmišljali da prodate svoju farmu tovljenika ili muznih krava ili zemlju...? Verujem da je posle niza finansijskih razočarenja ta opcija sve realnija u vašim razmišljanjima. Takozvana alokacija iliti po naški "seljenje" kapitala nije neuobičajena pojava u svetu biznisa.

Preko noći otkazali otkup mleka - ugrožena mu egzistencija

Naprotiv, ona je vrlo često poželjna i dobra, jer kapital se seli na plodnije tlo i tamo se sve više i više uvećava. Ali, zaboga, u pitanju je poljoprivreda - delatnost koja je odgovorna za proizvodnju hrane, kao esencijalne potrebe čoveka, grana koja obezbeđuje prehrambeni suverenitet neke države, a samim tim i prehrambenu, pa i odbrambenu sigurnost. Ima li većeg motiva neke države da poljoprivredu „odbrani“ u uslovima kada je njeno poslovanje iz ovih ili onih razloga ugroženo.

Dakle, ne možemo uz dužno poštovanje, poljoprivrednu delatnost "spustiti" na nivo proizvodnje bombona, pertli za cipele ili čioda. Rešenje se mora naći, svi segmenti poljoprivredne proizvodnje osnažiti, a kapaciteti podizati.

Najpre da detektujemo problem.

Zašto su proizvođači nezadovoljni?

Ne moramo da "čeprkamo" po statističkim podacima, da proveravamo svetske i domaće berze ili da pratimo vesti ove ili one TV stanice, dovoljno je da izađemo na ulice i vidimo kako proizvođači mleka prosipaju mleko po ulicama, kako ratari traže svoja prava, kako voćari oplakuju svoju sudbinu zbog zakasnelog mraza… itd, itd.

Zašto su proizvođači nezadovoljni? Pa svakako ne zato što im je dobro. Naprotiv. Kako bi država trebalo da reaguje ? Najpre - ugasiti požar! Dakle kratkoročno rešiti akutni problem, jer ako se on ne reši izgubićemo ionako posrnulo stočarstvo, proizvodnju mesa, mleka i ostalih poljoprivrednih proizvoda koji jednu naciju drže prehrambeno nezavisnom. Ne zaboravimo, u poslednje četiri godine imali smo tri ekstremno sušne, a što su na svojoj koži osetili i ratari i voćari i povrtari i stočari. Niko nije pošteđen.

U zao čas nestabilna geopolitička situacija napravila je pravi dar - mar na tržištu hrane i bitno poremetila odnose ponude i tražnje, pogotovo u Evropi. Evropa je preplavljena viškovima mleka, žitarica, mesa… Precizni EU činovnici više ne mogu da uravnoteže svoje bilanse, pa povlače još jedan rizičan, pa možda i pogrešan potez najavljujući ratifikaciju sporazuma za zemljama MECOSUR.

Dakle, EU se otvara prema moćnom trgovinskom bloku zemalja Južne Amerike, što poljoprivredu EU čini u velikoj meri nekonkurentnom. Srbija prati iz prikrajka sve te trgovinske ratove, saveze, globalne tektonske političke i ekonomske promene i pokušava da im se prilagodi. Za sada, utisak je da nam baš i ne ide najbolje. Pod pretpostavkom da rešimo trenutne akutne probleme i sačuvamo naše stočare, proizvođače mleka i ratare, prioritet svih prioriteta koji se postavlja pred državu jeste donošenje dugoročnih mera za sistemsko uređenje našeg poljoprivrednog sistema.

O uređenju tržišta se mnogo govori. Postoji način kako našeg proizvođača dovesti u situaciju da koliko toliko kontroliše tržište. Na svetske tržišne okolnosti koje se prelivaju i na naše tržište ne možemo mnogo da utičemo, ali možemo da u velikoj meri upravo proizvođačima damo alat u ruke da se zaštite od tržišnog rizika. To je posebna priča koja nije ovoga puta centralna tema ovog teksta.

Sve zavisi od nas?

Naime, da bismo uopšte izašli na tržište moramo nešto proizvesti, pa pošto iz tog korpusa proizvedene robe podmirimo domaće potrebe, ostatak izvezemo. Dakle, osnovni je problem kako proizvesti što više. Srbija ima dobre proizvodne performanse u oblasti poljoprivrede: dovoljno kvalitetne i dobre zemlje za uzgoj bilja, dobru i sve kvalitetniju radnu snagu, iskustvo i tradiciju u biljnoj i stočarskoj proizvodnji. Prema kriterijumu o obradivom zemljištu po stanovniku koji iznosi 0,46 ha/stanovniku Srbija se nalazi među prvih pet zemalja u Evropi. U čemu je onda problem, pa imamo sve manje i manje prinose u ratarstvu, kao i prinose koji ne odgovaraju našim očekivanjima u voćarstvu i povrtarstvu.

Posledice se naravno osećaju i u mlekarstvu, govedarstvu i svinjarstvu.

Poljoprivrednici pozivaju građane da se pridruže protestu: Šta se danas blokira?

Da skratimo priču - nivo proizvodnje treba podići na viši nivo i stvoriti ambijent jedne potpuno prehrambeno nezavisne države. Kako to postići u uslovima najvećeg izazova ne samo za našu poljoprivredu, a to su klimatske promene? Svima je jasno da su najveći generator loših prinosa invazivne klimatske promene, koje bukvalno kontrolišu naše prinose i šalju nam poruku: Sve zavisi od nas!

Da li je baš tako? Možda nešto zavisi i od nas!

Prva reakcija naših proizvođača jeste "otklon" od ratarskih kultura koje su se pokazale neotpornim na visoke temperature i nedostatak vlage, kao što se kukuruz i soja pre svega.

Kukuruz će se ove godine sejati na tek približno 900.000 hektara, a soja na oko 205.000 hektara. Za razliku od ove dve kulture, pšenica i suncokret su imale relativno dobar prinos, pa su "nagrađene" većim površinama nego prethodnih godina i to pšenica oko 610.000 hektara, a suncokret približno 250.000 hektara. Da li je promena setvene strukture ratarskih kultura pravo i dugoročno rešenje? Svima je jasno da nije. Samo smo zažmurili pred mnogo većim problemom i moćnijim "neprijateljem" koji se zove globalna promena klime. Bežimo od problema umesto da mu pođemo u susret i osujetimo ga koliko je to moguće.

Kontrolisani uslovi

Kako da se prilagodimo novim vremenskim okolnostima koje su postale naša realnost? Pravi odgovor, ubeđen sam, je u stvaranju uslova da se što je moguće više i ratarske i voćarske i povrtarske kulture stave pod režim tzv "kontrolisanih" ili "relativno kontrolisanih" uslova.

Koji su to uslovi? Strogo kontrolisani uslovi su staklenička i plastenička proizvodnja, dakle proizvodnja u zatvorenom prostoru sa grejnim sistemima i kontrolom atmosferskih parametara, dok su zalivni sistemi, protivgradne mreže, antifrost sistemi i ostali sistemi instalirani na otvorenom prostoru u kategoriji relativno kontrolisanih uslova. Koliko zaštićene biljne vrste daju veći prinos u lošijim agrometeorološkim uslovima najbolje pokazuju podaci o hektarskim prinosima ratarskih, voćarskih i povrtarskih kultura. Da ne bismo
ulazili u pojedinačne analize po biljnim kulturama, navedimo samo da su sve ratarske kulture prošle godine osim pšenice imale podbačaj u odnosu na višegodišnje proseke.

Za razliku od njih, sve povrtarske kulture su bile ili na nivou proseka ili iznad njega, dok je kod voćarskih kultura izuzev šljive, višnje i kajsije prinos ostalih kultura bio na nivou ili iznad prosečnih prinosa. Dakle, razlog leži u jednostavnoj činjenici da je određeni deo povrtarskih i voćarskih kultura uzgajan uglavnom u kontrolisanim ili relativno kontrolisanim uslovima koje su ili sasvim isključili ili značajno umanjili efekte nepovoljnih klimatskih uslova.

Podaci o infrastrukturi koja omogućava već navedene kontrolisane uslove, međutim, veoma su poražavajući.

Srbija je u prošloj godini prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u funkciji imala svega 47.500 hektara pod zalivnim sistemima, što je svega 1,5% ukupnih obradivih površina. U Evropskoj uniji pod zalivnim sistemima je u proseku 8,9% obradivog zemljišta. Pod stakleničkom i plasteničkom proizvodnjom povrtarskih kultura nalazi se oko 2.500 hektara ili oko 2,5% površina pod povrćem. Samo u svrhu vašeg informisanja čisto da znate da Grčka pod plastenicima se nalazi oko 50.000 hektara, u Italiji 35.000 hektara…

Pod sistemom protivgradnih mreža u Srbiji se nalazi se oko 10.000 hektara naših voćaka ili oko 5% od ukupnih površina pod voćem. Uporedna analiza je pokazala da su sve navedene biljne vrste koje su bile pod podrškom nekih od ovih infrastrukturnih rešenja imale neuporedivo veće prinose od onih koje su uzgajane konvencionalnom proizvodnjom pod otvorenim nebom na nezaštićenim parcelama.

Ozbiljna politika podrške države

Lako "izvučena" konsekvenca iz koje proizilazi prava poruka našim poljoprivrednicima: Nemojte "bežati" od novih klimatskih okolnosti. Plodna srpska zemlja je na raspolaganju intenzivnoj proizvodnji, koja će minimalno zavisiti od prirode. Kako ćemo doći do scenarija koji ima jedna Danska, Nemačka ili Francuska, zavisi mnogo i od države? Za to je potrebna jedna ozbiljna politika podrške države.

Zapuštena kanalska mreža sistema DTD sa projektovanim potencijalom za navodnjavanje 500.000 hektara je osim jednog dela Velikog Bačkog kanala, potpuno van funkcije. Zamuljeni i zapušteni kanali ne obećavaju da bi skoro mogli da se vrate u svoju osnovnu funkciju. Uzgred država je ponovo počela da naplaćuje taksu za odvodnjavanje. Dakle, eto nešto što bi mogao da bude državni poduhvat decenije umesto nekih drugih investicionih ulaganja. Naravno, da bi zalivni sistemi uopšte mogli da daju očekivane rezultate, ne može bez podizanja kapaciteta u stočarstvu. Opet ozbiljan zadatak za agrarnu politiku.

Sa druge strane, čista matematika nam govori da su povrtarstvo i voćarstvo isplativije grane poljoprivrede od ratarenja, a pogotovo od tzv "suvog" ratarenja koji je inače najprisutniji vid proizvodnje ratarskih kultura. Napraviti prelaz sa ratarske na povrtarsku ili voćarsku proizvodnju nije ni lak ni brz posao, ali zbog čega da živimo "zarobljeni" u sopstvenim navikama i zabludama.

Ideja dugoročnog karaktera?

Setvenu strukturu u 2026. možemo lako da predvidimo, ali, ako budemo ulagali u infrastrukturu za odbranu od vrelog i suvog leta, odbrane od grada… razmislimo kako bi izgledala neka buduća setvena struktura naših poljoprivrednih površina. Ozbiljan pristup tom zadatku, traži da pre svega da izbalansiramo sopstvene bilanse. Suočićemo se sa činjenicom da nam baš i ne treba više od recimo dva miliona tona pšenice, ili pet miliona tona kukuruza…

Ako počnemo iz te perspektive, zemljišni resurs bi imao drastično različitu namenu nego danas, naravno u korist većeg profita i zarade naših poljoprivrednika.

Da se nešto dešava na tom planu, daje nam za pravo izjava ministra poljoprivrede da će se kroz sistem podsticaja favorizovati poljoprivrednici koje se bave intenzivnom proizvodnjom, koji ulažu u infrastrukturu, u opremu… Eto signala koji bi mogao da znači blagi zaokret prema proizvođačima koji investiraju u svoj biznis?

Ja samo tražim odgovor na dva pitanja: prvo, odakle pare za ove investicione poduhvate i drugo, kako realizovati ovu ideju koja po prirodi stvari ima dugoročni karakter, kada znamo da smo u proteklih 25 godina imali 17 ministara poljoprivrede?

_{*Naslovna fotografija: Snežana Parađenović/Jovana Cvetković/Dinka Bogunović}