U borbi protiv suše postoji rešenje koje i dalje izaziva strah: Šta GMO zaista jeste?

Kada je osamdesetih godina prošlog veka biotehnološka industrija počela da uvodi prve genetski modifikovane useve, javnost nije dobila udžbenik - dobila je naslove. A naslovi su bili dramatični. Frankenhrana. Genetski mutanti na vašem stolu. Korporacije prepisuju DNK. Geni muve u paradajzu.

U takvoj atmosferi nije ni čudo što je prosečni građanin zaključio da se radi o nečemu opasnom, neprirodnom i u osnovi - nepoštenom.
Ipak, tu leži ključni nesporazum koji traje do danas: genetska modifikacija nije izum korporacija. Ona je nastavak procesa koji je star koliko i sama poljoprivreda.

Hibridizacija: GMO koji smo oduvek jeli

Zamislite kukuruz koji je rastao u Meksiku prije deset hiljada godina. Tanko stablo, nekoliko zrna, gotovo ništa. Taj kukuruz - teosinte - predak je svega što danas vidite na njivama. Nije mutirao spontano. Generacijama su ga seljaci selektovali: uzimali su seme najboljeg klipa, sejali ga, opet birali, pa sejali. Taj postupak, koji danas zovemo selekcija i hibridizacija, je genetska intervencija. Spora, neciljna, ali genetska.

Moderna hibridizacija ide korak dalje: ukrštamo dve linije iste ili srodnih vrsta kako bismo u potomku dobili poželjne osobine oba roditelja. Hibridi koje danas seju poljoprivrednici rezultat su decenija takvog napornog i sistemskog rada (hvala vam, agronomi). Niko ne pita da li je hibridni kukuruz "prirodan". Niko ne traži studije o sigurnosti hibrida koje su osmislili agronomi pedesetih godina. A genetska je intervencija bila itekako prisutna - samo sporija i manje precizna.

GMO je, u tom smislu, samo preciznija alatka. Umjsto da čekamo slučajnu rekombinaciju u polju, znamo tačno koji gen želimo, odakle ga uzimamo i šta će raditi.

Šta genetska modifikacija zapravo jeste

Gen je uputstvo. Komadić DNK koji ćeliju uči da napravi određeni protein. Svaka živa stvar, od bakterije do čoveka, sastoji se od gena koji rade upravo to. Kada genetski modifikujemo biljku, ubacujemo jedno takvo uputstvo koje ta biljka inače ne bi imala. Ili pojačavamo. Ili isključujemo neko postojeće.

Klasični primer je Bt kukuruz. U njega je ubačen gen iz bakterije Bacillus thuringiensis koji biljci omogućava da sama proizvodi protein toksičan za određene insekte-štetočine. Taj isti protein koristili su ekološki poljoprivrednici decenijama - kao biopesticid u spreju. Razlika je samo u tome što biljka sada to radi sama, iznutra, bez prskanja.

Ili zlatni pirinač. Biljka modifikovana da proizvodi beta-karoten - prekursor vitamina A - u zrnu. Razvijen je na neprofitnoj osnovi kako bi pomogao populacijama u jugoistočnoj Aziji gde nedostatak vitamina A godišnje uzrokuje slepilo kod stotina hiljada dece. Nije ga razvila korporacija zbog profita. Razvili su ga naučnici zbog dece.

Šta kaže nauka - jasno i bez zadrške

Rasprava o sigurnosti GMO-a za ljudsko zdravlje nije otvorena. U naučnoj zajednici ona je zatvorena - i to jednoglasno. Svetska zdravstvena organizacija (WHO) zaključila je da GMO hrana, dostupna na međunarodnom tržištu, nije rizična za ljudsko zdravlje.

Evropska agencija za sigurnost hrane (EFSA) sprovela je stotine procena i ni jedna nije pokazala rizik koji bi bio veći od onog kod konvencionalnih useva. Američka nacionalna akademija nauka objavila je 2016. godine sveobuhvatnu analizu više od 900 studija sprovedenih od 1996. do 2015. - i zaključila da nema dokaza o štetnosti GMO hrane po zdravlje ljudi ili životinja.

Paradoks je ogroman. Ni jedna tehnologija u istoriji prehrambene industrije nije bila podvrgnuta tolikom broju nezavisnih naučnih analiza kao GMO. I ni jedna nije izašla čistija. I manje prihvaćena.

Uporedite to s hiljadama biljnih sorti koje su nastale mutagenezom - izlaganjem semena zračenju ili hemikalijama kako bi se izazvale slučajne mutacije i nadali se korisnima. Ta metoda, koja je dala brojne sorte koje danas smatramo "prirodnima", nikada nije prolazila kroz ovakve regulatorne provere. A ipak je, i to sasvim opravdano, smatramo sigurnom.

Više pesticida i inputa

Većina članica EU-a zabranila je uzgoj genetski modifikovanih useva. Šta to konkretno znači za poljoprivrednika? Znači da ne može sejati sorte koje su otpornije na suše u godinama poput prošlogodišnjih, kada su mnogi ratari gledali kako im usevi gore na polju. Znači da mora trošiti više pesticida jer nema pristup usevima koji su sami po sebi otporniji na štetočine. Znači da plaća više za inpute i dobiva manje na izlazu.

Meso koje jedemo potiče od životinja hranjenih GM usevima. Ta je praksa u EU normalna i neupitna. Logika koja stoji iza tog paradoksa nije naučna. Ona je politička fikcija održavana strahom.

Ekološka dimenzija: GMO kao saveznik, ne neprijatelj

Jedan od najvećih nesporazuma je taj da se GMO i ekološka poljoprivreda postavljaju kao suprotnosti. Ipak, upravo suprotno može biti tačno. Usevi otporni na štetočine znače manje pesticida u zemlji i vodotokovima. Usevi otporni na sušu znače manje potrebe za navodnjavanjem i manje pritiska na vodne resurse.

Usevi s višim prinosom znače da ista količina hrane može biti proizvedena na manjoj površini - što oslobađa prostor za prirodu. Prema analizi objavljenoj 2024. godine, uvod GM useva u zemljama gde su legalni smanjio je upotrebu pesticida za 37% i povećao prinos za 22%.

Ovo nije industrija koja uništava prirodu. Ovo je, pravilno primenjena tehnologija koja bi mogla biti jedan od ključnih alata u prilagođavanju poljoprivrede klimatskim promenama.

Što ne znači da je sve u redu

Bio bih nepošten kada bih rekao da s GMO-om nema nikakvih pitanja vrednih razmatranja. Ima - ali ta pitanja nisu biološka. Ona su ekonomska i etička. Pitanje patenata nad semenom i zavisnosti malih poljoprivrednika od korporacija koje kontrolišu to seme legitimna je briga. Pitanje bioraznolikosti - šta se događa kada jedan hibrid dominira - zaslužuje pažnju. Pitanje etiketiranja i prava potrošača da zna šta jede potpuno je opravdano.

Ali ta su pitanja o tržišnoj moći i transparentnosti - ne o štetnosti po zdravlje. Mešanje tih nivoa rasprave jedan je od razloga zašto smo zapeli u pogrešnom delu debate.

Zaključak: vreme je za odraslu raspravu

Kao neko ko je život posvetio (između ostaloga) veterinarskoj medicini i nauci - mogu reći ovo: gen je neutralan. Nije dobar ni loš. Zavisi od toga šta kodira i u kojem kontekstu se izražava. Genetska modifikacija nije dobra ni loša sama po sebi. Zavisi od toga šta se modifikuje, zašto i s kojim ciljem.

Odbijati naučno verifikovane alate zbog strahova koji nemaju utemeljenja u dokazima - luksuz je koji ne možemo da priuštimo.

Ne reč o tome da svi moramo sejati GM useve. Reč je o tome da imamo pravo da biramo, na osnovu činjenica, a ne strahova. I da naši poljoprivrednici imaju pravo da pristupaju tehnologijama koje im mogu pomoći da prežive sledeću deceniju. Nasleđivanje je konzervativno po prirodi - gen koji radi dobro, ostaje. Možda je došlo vreme da i naša agrarna politika nasleđuje ono što radi: dokaze, a ne utiske.

Kolumna izražava isključivo stavove autora.