Zašto plaćamo visoku cenu sve veće proizvodnje mleka?

Savršena slika mleka počinje gotovo idilično - dete sedi za stolom i pije čašu svežeg mleka. Neko je pomuzao kravu, mleko je ohlađeno, prerađeno i dostavljeno u prodavnicu, a potom završilo na porodičnom stolu. Sve deluje jednostavno, prirodno i gotovo samo po sebi razumljivo.

Međutim, ta idealizovana slika danas je daleko složenija. Iza čaše mleka krije se sistem u kojem učestvuju farmeri, mlekarske kompanije, trgovci, političari, lobisti i potrošači. Taj sistem istražuje nemački reditelj Andreas Pihler u dokumentarnom filmu "Sastav mleka“ (Das System Milch) iz 2017. godine.

Pihler istražuje kako je tradicionalni poljoprivredni proizvod postao deo globalne industrije. Razgovara s poljoprivrednicima, predstavnicima mlekarske industrije, naučnicima, političarima, lobistima i predstavnicima nevladinih organizacija i kroz njihove različite perspektive pokazuje kako danas funkcioniše ova proizvodnja i šta se krije iza proizvoda koji svakodnevno stavljamo na sto.

Od malih farmi do globalne industrije

Tema mu je lično bliska. Kao dete pomagao je farmerima u planinama i tada mu je bilo prirodno da krava daje mleko, baš kao što jabuke rastu na drvetu. Godinama kasnije upravo je mleko za njega postalo simbol promene poljoprivrede - od malih gazdinstava i lokalne proizvodnje do velikog industrijskog sistema u kojem se mlekom trguje na globalnom tržištu.

Jedan od primera drugačijeg pristupa je Aleksander Agetle iz Južnog Tirola. Njegovo manje gazdinstvo zasniva se na ekološkim principima i tradicionalnijem načinu uzgoja. Nasuprot njemu je danski farmer Peder, koji svoju farmu pre svega posmatra kao posao. Kroz njihove priče film upoređuje dva pogleda na proizvodnju - onaj koji naglašava zemlju, životinje i način uzgoja i onaj kojem su u središtu efikasnost i konkurentnost.

Film prati i porodičnu farmu u Baden-Virtembergu koja se bori za opstanak. Njihova priča otvara jedno od ključnih pitanja: donosi li veća proizvodnja zaista veću sigurnost farmeru? Kada cena mleka pada, proizvođač često mora da proizvodi više kako bi zadržao prihod. Tako nastaje začarani krug povećanja proizvodnje, rasta farmi i sve veće koncentracije sektora.

Pihler izlazi i izvan Evrope. U Senegalu dve do tri litre mleka dnevno mogu predstavljati važan rezultat za farmera, dok visokoproduktivne evropske krave daju desetine litara. Poređenje pokazuje koliko se promenio pojam produktivnosti. Veliki deo filma posvećen je i Kini, gde je u vreme snimanja brzo rasla potrošnja mleka, ali i razvoj velikih farmi. Evropski model tako se širio na novo, ogromno tržište.

Mleko zbog toga više nije samo proizvod s jedne farme. U njegovu proizvodnju uključeni su veliki prerađivači, trgovina i globalni lanci snabdevanja. Film prikazuje industrijska postrojenja kompanija poput FrieslandCampine i Arla Fudsa te pokazuje kako se sirovina s farmi pretvara u proizvode namenjene velikom tržištu.

Ništa bez politike

Važan deo priče je i politika. U Briselu Pihler razgovara s ljudima uključenim u lobiranje i preispituje kome koriste velike poljoprivredne subvencije. Postavlja pitanje da li javni novac podržava model koji prvenstveno podstiče veću proizvodnju, dok se mali proizvođači sve teže nose s tržišnim pritiskom. Istovremeno pokazuje da različiti akteri u sektoru nemaju jednaku ekonomsku i političku snagu.

Posebno se bavi takozvanim "turbo-kravama", uzgojenim za izuzetno visoke prinose. U filmu se pominju krave koje mogu da proizvedu i do 70 litara mleka dnevno. Pihler pritom takvu produktivnost ne posmatra samo kao uspeh genetike, već postavlja pitanje njenih granica. Visoka proizvodnja zahteva prilagođenu ishranu, uslove držanja i upravljanje farmom, pa se pitanje produktivnosti povezuje i s dobrobiti životinja.

Između njiva: Mukotrpna svakodnevica dve sestre poljoprivrednice

S većom proizvodnjom dolazi i veći pritisak na životnu sredinu. Potrebne su velike količine hrane za životinje, zemljišta, vode i energije, a globalna proizvodnja podrazumeva i transport. Što su proizvodnja, prerada i potrošnja udaljenije, to je lanac snabdevanja složeniji.

Između farmera i potrošača

Ipak, reditelj industriju ne prikazuje jednostavno kao glavnog krivca. Priznaje da su velike mlekare i prerađivači važna spona između farmera i potrošača i da omogućavaju snabdevanje velikog broja ljudi. Njegovo pitanje nije da li industrija treba da postoji, već može li da promeni način na koji funkcioniše.

Dakle, ovo nije samo film o mleku. Priča se širi na ekonomiju, poljoprivrednu politiku, zaštitu životne sredine, dobrobit životinja i globalnu trgovinu. Sistem funkcioniše poput lanca u kojem svako ima svoju ulogu: farmer mora da zaradi, industriji je potrebno dovoljno sirovine, trgovina traži konkurentne cene, potrošači žele dostupan proizvod, a politika pokušava da održi čitav sistem.

Upravo zato film ne nudi jednostavan odgovor niti jednog krivca. Umesto toga ostavlja pitanje: ko od takvog sistema ima najveću korist, a ko na kraju plaća njegovu cenu? A taj odgovor, pretpostavljam, već znate.

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor