Zec: Kad vam pretrči put, vratite se - sanjati ga, znači neuspeh?

U oskudna vremena, a naročito u ovo doba godine, kad se "dele" zima i proleće i još nema novih plodova u voćnjaku i vinogradu, a zimnica je već na izmaku, šta su mogli da preduzmu nekadašnji poljoprivrednici, nego da krenu u lov na zečeve?

Bezazleni zeka ili opasno stvorenje?

Zamke za ovu ljupku životinju postavljali su još preci prvobitnih stočara i ratara, a u novije vreme uobičajen je lov uz pomoć psa ili uz upotrebu savremenijeg oružja. Nestašice zečeva u ovdašnjim lovištima jednostavno nema, osim ako bi baš udarila neka životinjska bolest. Zec ima tu srećnu osobinu da se koti bar pet puta godišnje, a nikad u okotu nije samo jedno ili dva mladunčeta. Sudbina ovih životinja bila je, kako izgleda, jasna: krzno za okovratnik ili šubaru, meso u lonac, rep - za igračku najmlađem detetu ili unučetu. Čak ni moćni feudalci i njihovi lovočuvari nisu naročito brinuli da li ih seljaci love i nisu uvodili stroge kazne kao za ubijenog jelena ili divokozu, na primer. 

Međutim, postojala je jedna ograda: Srbi seljaci od davnina smatraju zeca - demonskom životinjom. Bezazleni zeka iz dečjih pesmica i šaljivih priča postao je u mašti ovih ljudi vrlo opasno stvorenje koje može da donese veliku nesreću.

Kada nekome pretrči put, taj slobodno može da se vrati, jer nikakve sreće ni uspeha neće imati. I ljudi su se vraćali, pa zaobilazili, išli drugim putem do sopstvene njive, šapućući molitve i reči "protiv uroka". Trudnica ne sme da vidi zeca, ni živog ni ubijenog i ne sme da jede njegovo meso, jer će joj dete biti razroko, spavaće nemirno i biti plašljivo kao i ta životinja. Sanjati ga predviđa neuspeh. Odakle ovoliki strahovi?

Zubi i koža za lečenje bolesti?

Za čoveka je potpuno bezopasan, nema šanse da će ga ujesti ili ogrebati, jer, čim vidi bilo šta nepoznato, beži najvećom brzinom. Da li je to zbog napada zečeva na mlade useve? Moguće, ali, nije dovoljno za objašnjenje, naročito zato što se delovi tela zeca koriste u lekovite svrhe u narodnoj medicini. Šapa ili pomenuti rep ubijene i odrane jedinke treba da zaštite dete od "zlih očiju".

Zubi, slezina, koža, dlaka i mast ove životinje korišćeni su u pokušajima nekadašnjih poljoprivrednika da izleče teške bolesti. Krv zeca zaklanog na veliki svetac korišćena je kao lek kod velikog kašlja - bez ikakvog naučnog ili barem razumljivog razloga, ali, dugo. Kod Bugara i Poljaka zabeležena je "zečke igra", u kojoj igrači oponašaju skokove zeca, a vrlo sličan običaj zapaža se, već retko, u selima Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

T-postolje brani polje od glodara - koliko na hektar?

Srbi seljaci koriste ponekad stari izraz "igrati zečke" ali u podrugljivom smislu, sa značenjem "igrati" oko nekoga, ugađati mu ili mu se ulagivati preko svake mere. Postoje, takođe još u beleškama etnologa, ritualne pesme i recitacije u čast ovog glodara, upoređenog sa šarom koja se vidi na punom mesecu. Iz navedenog, a i iz bogate etnografske građe, jasno je da za nekadašnje poljoprivrednike nije značio samo običnu šumsku štetočinu, nego ozbiljnu životinju koja ima čak i svoj kult, jer je posvećena - kod starih Slovena i svih ostalih evropskih naroda velikim ženskim božanstvima proleća, plodnosti i bujanja prirode.  

Zaljubljeni

U većini evropskih jezika zato postoji poređenje za zaljubljene koji stalno iskazuju nežnost jedno drugom - "kao martovski zečevi". Srbi seljaci za ovako "zacopane" parove kažu da su "kao mršavi zečevi". Kad zadovolje glad želuca i srca, zečevi su u stanju da mirno zaspe, do prvog neobičnog zvuka, a posle nekoliko meseci, sleduje pojava novog legla malih mladunaca. 

Po pravilu se ne nalazi na grbovima i ostalim državnim oznakama, gde caruju lavovi, orlovi i jednorozi. Ipak je ušao u zakonodavstvo: jedan jedini par zečeva koje je neodgovorno uneo u Australiju engleski putnik Tomas Ostin davne 1859. godine tako se namnožio i napravio takvu štetu poljoprivredi, da je Australija donela specijalan zakon o zabrani uvoza bilo koje biljne i životinjske vrste na kontinent.