Zemlja: Priča o selu, identitetu i opstanku porodičnih domaćinstava

Najveća podvala dokumentarnog filma nije u tome što laže, nego u tome što gledaoca uverava da gleda neposrednu stvarnost. Dokumentarac uvek prikazuje interpretaciju stvarnosti, oblikovanu izborom kadrova, montažom, naracijom i autorskom perspektivom. Činjenice same po sebi ne govore; značenje im daje onaj ko ih organizuje i tumači.

Džošua Openhajmer, reditelj i producent, čiji naslov Čin ubijanja toplo preporučujem, u svom osvrtu na knjigu "Uvod u dokumentarni film" Billa Nikolsa kaže: "Ambiciozna analiza one zagonetne, otvorene i vitalne kinematografije u kojoj se stvarnost ne dokumentuje toliko koliko se transformiše. Nikols se ambiciozno i ponizno bavi ključnim pitanjima o tome šta se događa - u etičkom, estetičkom i političkom pogledu - kada stvarni ljudi pristanu da glume sebe i sarađuju sa rediteljem kako bi svoj život preoblikovali za ekran."

Celi svet je pozornica

Pojednostavljeno rečeno, setite se sebe kada vas neko snima. Neko je prirodan i opušten, nekome glas odjednom postane neprepoznatljiv, a treći u istom trenutku postanu glumci. U knjizi "Kako se predstavljamo u svakodnevnom životu" Erving Gofman tvrdi da se ljudi u svakodnevnom životu ponašaju poput glumaca na pozornici. Pred različitim publikama predstavljaju različite verzije sebe.

Cilj dokumentarnog filma nije prikazivanje stvarnosti, kako mu ime sugeriše, nego skretanje pažnje na ono što autor želi da gledate.

U godinu i po dana, koliko pišem ove tekstove o dokumentarnim filmovima koji su vezani uz poljoprivredu, nagledao sam se zaista različitih naslova. Ali u dve trećine slučajeva svima je nešto zajedničko: ljudi koji se nalaze ispred kamere - glume. Sama prisutnost kamere menja situaciju. Učesnici postaju svesni da ih neko posmatra i često počinju da "izvode" određenu verziju sopstvenog identiteta.

Dokumentarni film Zemlja (Zemnieki), koji je 2022. godine režirao letonijski dokumentarista Ivars Selekis, predstavlja jedno od najzanimljivijih savremenih ostvarenja o životu na selu i poljoprivredi u Evropi. Film kroz intiman, posmatrački pristup prati živote šest porodica na letonijskom selu, prikazujući njihove svakodnevne izazove, rad na zemlji i odnos prema prostoru koji obrađuju.

Posebnu zanimljivost filmu daje činjenica da se reditelj vraća području koje je snimao još početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Tada je u dokumentarcu o sovjetskoj kolektivizaciji poljoprivrede beležio kako se menja život na selu pod uticajem političkih i privrednih reformi. Gotovo pola veka kasnije ponovo dolazi među ljude koji žive od zemlje kako bi istražio šta se promenilo nakon raspada Sovjetskog Saveza, ulaska Letonije u Evropsku uniju i ubrzanog razvoja savremenog društva. Selekis je u karijeri snimio četiri naslova u kojima priča o letonijskom selu.

Četiri filma o letonijskom selu

Prvi u nizu filmova o letonijskom selu bila je"Žitnica“ (Apcirkņi, 1973.). Nastaje u sovjetskom razdoblju i fokusira se na kolektivizaciju te nestanak tradicionalnih seoskih struktura. Selo se prikazuje kroz prelaz iz sistema malih gazdinstava u velike kolektivne farme. Protagonisti su stvarni ljudi iz kolhoza (oblik zadruga - op.a.) i ruralnih zajednica. Uz dokumentarnu dimenziju prisutan je i propagandni kontekst vremena, no Selekis istovremeno beleži i entuzijazam i nelagodu promena. Danas se film smatra važnim istorijskim dokumentom sovjetske poljoprivrede u Letoniji te početkom dugog autorskog ciklusa o odnosu čoveka i zemlje.

Sledeći "Siđi dole, bledi meseče!“ (Nāc lejā, bālais mēnes!, 1994.) nastaje nakon raspada SSSR-a i prikazuje bitno drugačiju stvarnost. Letonija ulazi u tranziciju, a zemlja se vraća u privatno vlasništvo. Film prati ljude koji pokušavaju da obnove gazdinstva nakon kolektivnog sistema, suočene s ekonomskom nesigurnošću i nedostatkom infrastrukture. Povratak zemlji prikazan je bez romantizacije - kao proces obeležen neizvesnošću i teškoćama opstanka. Film postaje hronika prve faze postsocijalističke poljoprivrede.

Trinaest godina kasnije snima "Pod raskošnim granama hrasta“ (Zem ozola kuplajiem zariem, 2007.) nastaje nakon ulaska Letonije u EU. Poljoprivreda se ponovo menja pod uticajem tržišta i evropskih regulativa. Selekis prati različite tipove farmera - od tradicionalnih do modernih preduzetnika - i pokazuje kako globalizacija preoblikuje ruralne zajednice. Istaknute su generacijske razlike: mlađi odlaze iz sela, dok stariji nastoje da održe gazdinstva. Film balansira između optimizma i zabrinutosti, oslanjajući se na bogatstvo krajolika i svakodnevnog rada.

Otrovna žetva: (Ne)skrivena istina o pesticidima - zagađivačima

Završni deo ciklusa koji Selekis gradi više od pola veka je već pomenuta "Zemlja". Film prati šest porodica savremenih letonijskih farmera - od povratnika iz gradova do onih koji nastavljaju porodičnu tradiciju, ali i onih opterećenih kreditima, tržištem i klimatskim promenama. Kroz godišnji ciklus rada kamera beleži njihovu svakodnevicu. U središtu filma su pitanja identiteta i opstanka sela u savremenom društvu.

Stvarnost savremene poljoprivrede

Film prikazuje koliko je teško održati malo porodično gazdinstvo u uslovima globalnog tržišta i sve veće konkurencije velikih proizvođača hrane. Farmeri se suočavaju sa rastućim troškovima, kreditima, neizvesnim vremenskim uslovima i nedostatkom radne snage. Istovremeno pokušavaju da sačuvaju način života koji mnogi smatraju temeljem nacionalnog identiteta i kulturne baštine.

Jedna od najvažnijih tema filma jeste odnos između tradicije i modernizacije. Na nekim gazdinstvima vide se savremeni traktori, mašine i tehnologije koje povećavaju efikasnost proizvodnje, dok se na drugima i dalje koriste metode rada koje se nisu bitno menjale decenijama.