Da li znamo šta je pravi med?

Nakon "pompe" u medijima o falsifikatima meda koja je pokazala sprovedena analiza, potrošači se pitaju kako da i sami budu sigurni koji je ovaj osnovni pčelinji proizvod pravi. Odgovor je, nažalost, da pravog odgovora jednostavno nema, piše dalje dr Rodoljub Živadinović, predsednik SPOS-a.

Gledaj kroz teglu

Na početku treba naglasiti jednu zakonsku odredbu i jezičku grešku, kojom se često koristimo. Dakle, po zakonu, medom se može zvati samo ono što je pčela napravila. Ako se istom dodaju šećeri, dobijeni proizvod nikako ne sme u svom imenu sadržati reč med. Jednostavni falsifikati se relativno lako mogu prepoznati. Pre svega, nemaju tipičnu aromu meda. Takvom su dodate veštačke boje, ali one nemaju sposobnost da daju medu prirodnu mutnoću. Što je prirodno tamniji, falsifikatori dodaju više veštačke boje, koja samo potamni sastav, ali on ostaje kristalno providan, te bukvalno možete prepoznati sagovornika gledajući ga kroz teglu, dok kod prirodnog to nije moguće jer on ima prirodnu mutnoću.

Pčelari tvrde da falsifikati meda u trgovinama nemaju nikakve veze sa njima

Falsifikati napravljeni od čistog šećera, imaju neobično nisku cenu, koja je neretko niža od otkupne cene po kojoj pakeri kupuju med od pčelara. Takvi falsifikati obično zbog procesa proizvodnje imaju jako povišen nivo HMF-a, te da bi ga smanjili, falsifikatori u taj lažni dodaju čak i živu sodu, koja je jako opasna.

Savršeniji falsifikati čak prolaze i sofisticiranije analize, ali ne sve. Međutim, njih je na prvi pogled mnogo teže prepoznati, i čak su i dugogodišnji pčelari često nemoćni. 

Šta je jedino sigurno?

Jedini način koji je skoro uvek pouzdan, jeste da kupite kristalisani med, ali da je homogeno kristalisan od dna do vrha tegle. Pored zidova tegle ili na površini može imati tanke beličaste slojeve iskristalisane glukoze iz meda, i to je jedino remećenje homogenosti koje je dozvoljeno.

Zašto pčelari ne rade dekristalizaciju meda?

U severnim zemljama kao što su Norveška, Švedska, Finska, Ruska federacija i druge, potrošači skeptično gledaju na tečne medove, pošto su navikli na kristalisani, jer su tamo generalno niže temperature, a one promovišu mnogo bržu kristalizaciju meda nego u našim južnijim krajevima. 

Sve drugo takođe može biti pravi med, ali se jednostavno mora potvrditi laboratorijskom analizom. Radi se o više metoda koje se primenjuju, pre svega po pitanju izotopa, čime se utvrđuje poreklo šećera u medu, odnosno od kojih biljaka je šećer u medu. Tako, ako se u takvom pronađe šećer od šećerne repe, trske, pirinča, kukuruza i slično, onda to znači da pomenuti nije prirodan, već da su mu dodati strani šećeri. Takav se ne sme nazivati medom, već se mora povući sa tržišta i uništiti.