Na samo 1,5 hektara groblja nalazi se 5,5 miliona pčela i velika lekcija za poljoprivredu

Na prvi pogled, groblje "East Lawn" u Itaci, država Njujork, deluje kao mirno mesto večnog počinka. No, ispod njegove površine, na samo 1,5 hektara, kuca srce jedne od najvećih zabeleženih kolonija samotnih, solitarnih pčela koje se gnezde u tlu - čak 5,5 miliona jedinki.

Ovo otkriće, objavljeno u časopisu Apidologie 13. aprila 2026., radikalno menja način na koji poljoprivrednici, ekolozi i planeri treba da gledaju na tlo ispod svojih nogu.

Groblje kao sklonište bioraznolikosti

Sve je počelo sasvim slučajno. Rejčel Fordajs, tehničarka u entomološkom laboratoriju na Kornelu, kako bi uštedela na parkingu hodajući kroz groblje do posla, primetila je da uz taj put ima mnogo pčela samica. Jednog prolećnog dana 2022. uzela je staklenku i zahvatila zemlju na mestu gde je primetila da izlaze. Bila je puna pčela. "Ima ih svuda po groblju", rekla je svom šefu, profesoru entomologije Brajanu Danfordu. Zajedno su identifikovali vrstu - Andrena regularis, poznatu i kao obična rudarska pčela.

Kako navodi izveštaj Kornel Hronik, njihovo istraživanje pokazalo je da se u tom groblju nalazi populacija koja brojčano odgovara i više od 200 košnica medonosnih pčela, a tri puta je veća od ljudske populacije Menhetna.

"Siguran sam da postoje i druge velike nakupine pčela koje još nismo identifikovali, ali prema onome što je objavljeno u literaturi, ovo je jedna od najvećih", izjavio je Stiv Houp, prvi autor studije.

Profesor Danfort ističe ključnu činjenicu - mir, izostanak pesticida i retko uznemiravanje tla čine groblja idealnim staništima za insekte, pa tako i za ove pčele samice. "Ovo istraživanje podiže vrednost samotnih pčela koje se gnezde u zemlji i pokazuje koliko su one važne kao oprašivači useva", smatra Danfort.

Zanimljivo je i to da istorijski podaci vezani za ove pčele otkrivaju da je A. regularis na groblju Ist Lon prisutna još od početka 1900-ih, dok je samo groblje osnovano 1878. godine.

Zašto su ove pčele ključne za poljoprivredu?

Većina poljoprivrednika dobro poznaje medonosnu pčelu (Apis mellifera), ali čak 75 odsto svih vrsta pčela su solitarne i gnezde se upravo u zemlji. Takva je i Andrena regularis. Njena korisnost za poljoprivredu je višestruka.

Ova vrsta prezimljava kao odrasla jedinka, što je relativno retko. Zato se pojavljuje vrlo rano u proleće, tačno u vreme cvetanja jabuka, drugog voća i ranog prolećnog cveća. Kako objašnjava Houp: "Ova vrsta prezimljava kao odrasla jedinka, što je relativno retko, i to je deo razloga zašto izlaze iz zemlje tako rano u proleće, tempirano sa cvetanjem jabuka." Za poljoprivrednike to znači da su one prvi i najpouzdaniji oprašivači, i pre nego što temperature u aprilu porastu i izmame ostale oprašivače poput medonosnih pčela.

Jabuka je jedan od najvažnijih poljoprivrednih proizvoda države Njujork, pa je ova pčela izuzetno efikasna u njihovom oprašivanju, ali i drugih koštičavih voćki i rano cvetajućih samoniklih biljaka.

Za razliku od medonosnih pčela koje su izložene kolapsu košnica (CCD) i raznim bolestima, divlje samotne pčele pokazuju daleko veću otpornost na lokalne uslove. Njihovo gnežđenje raspršeno po zemlji stvara prirodni sigurnosni mehanizam - uništenje jedne grupe ne znači i propast cele populacije.

Saradnja s drugim vrstama i složena mreža oprašivanja

U poljoprivrednom ekosistemu rudarska pčela ne deluje sama. Istraživači su na istom groblju, koristeći posebne "emergence traps", male mrežaste šatorske zamke koje pokrivaju manje od kvadratnog metra tla, zabeležili čak 16 vrsta insekata kao što su pčele, muve i bube. To pokazuje kako zdravo zemljište koje se ne tretira pesticidima funkcioniše kao bogata zajednica.

Ključni su i aspekti saradnje s drugim vrstama. Dok Andrena regularis izlazi rano u proleće, druge vrste pčela i muva oprašuju useve koji cvetaju kasnije. Time se produžava sezona oprašivanja i obezbeđuje pokrivenost za različite kulture (npr. lubenice, bundeve, suncokret).

Medonosne pčele često preferiraju velike monokulturne nakupine cvetova, dok solitarne efikasnije oprašuju rubne delove polja, živice i voćnjake s različitim sortama. Zajedno postižu veću ukupnu stopu oprašivanja.

Studija je otkrila i prisustvo "kukavičjih pčela" (Nomada imbricata), koje polažu jaja u gnezda Andrene, a njihove larve ubijaju domaćina. Iako to zvuči štetno, takvi paraziti prirodno regulišu populaciju i sprečavaju prekomernu brojnost jedne vrste, održavajući stabilnost ekosistema.

"Ako ne sačuvamo mesta gnežđenja, ako ih neko prekrije asfaltom, mogli bismo u trenu izgubiti 5,5 miliona pčela koje su važni oprašivači", upozorava profesor Danfort.

Šta sve ovo znači za poljoprivrednu praksu?

Poljoprivrednici iz ovog istraživanja mogu izvući direktne smernice:

• Prepoznajte i zaštitite "pčelinja tla" - peskovita, dobro drenirana, retko obrađivana područja na rubovima polja, livade ili čak unutar voćnjaka mogu biti dom milionima korisnih oprašivača.

• Izbegavajte oranje, malčiranje ili primenu pesticida na tim mestima tokom proleća (april-maj).

• Kao što groblja u Evropi i Americi služe kao rezervati bioraznolikosti, tako i starije živice, neobrađene površine, nasipe uz kanale ili napuštene šljunkare mogu imati istu ulogu.

Spas za prinose i rod? Bumbari mogu da "dišu" pod vodom - donosimo i savete za njihovu zaštitu

Istraživači sa Kornela pokrenuli su globalni građanski naučni projekat za prijavljivanje nalazišta ovih pčela. Poljoprivrednici mogu učestvovati i tako doprineti mapiranju važnih područja.

Udaljenost od Kornela do groblja iznosi samo trećinu milje. Tako bi i poljoprivrednici trebalo da obezbede cvetne koridore, odnosno trake divljeg cveća, koje povezuju mesta gnežđenja sa poljima koja zahtevaju oprašivanje.

Poziv na buđenje

Otkriće od 5,5 miliona običnih rudarskih pčela u malom gradskom groblju nije samo naučna senzacija, već i praktičan poziv na buđenje za celokupnu poljoprivredu. Jer, dok se medonosnoj pčeli često pridaje sva pažnja, zaboravljamo da ispod naših nogu, u neobrađenom zemljištu, često živi daleko brojnija i specijalizovana vojska oprašivača. Njihova saradnja sa drugim vrstama insekata stvara otpornu mrežu koja, ako se pravilno upravlja, može godinama obezbeđivati visoke prinose uz manja ulaganja u košnice.

"Mužjaci izlaze prvi i čekaju ženke kako bi imali najbolju priliku za parenje i prenos gena", zaključuje Stiv Houp, a možda bismo i mi trebalo, umesto da žurimo s traktorima i prskalicama, prvo da sačekamo i pogledamo šta nam to priroda nudi besplatno, a neprocenjivo.

^{Dodatna literatura korišćena za kontekst:
Hoge, S., Kueneman, J., Odanaka, K., Dobler, C., Fordyce, R., & Danforth, B. (2026.). A novel method for documenting ground-nesting bee aggregations: A case study of Andrena regularis in East Lawn Cemetery, Ithaca. Apidologie. (Objavljeno 13. travnja 2026.)}