Voda za pčele nije samo napitak, evo šest praktičnih koraka za osiguravanje ključnog resursa

Svet insekata, čija je ukupna biomasa i ekološka važnost nemerljiva, našao se na udaru ekstremnih temperatura propraćenih dugotrajnim sušama. Naučnici su sve glasniji u upozorenjima: klimatske promene, a posebno toplotni talasi, deluju razorno na populacije insekata. Ipak, u centru ove priče nalazi se često zanemaren, a ključan faktor preživljavanja – voda.

Voda za insekte nije tek napitak; ona je sredstvo za rashlađivanje, građevinski materijal, izvor hrane i ključna komponenta u održavanju staništa. Bez adekvatnog pristupa vodi čak i najprilagodljivije vrste insekata suočavaju se sa izazovima koji nadilaze puki toplinski stres – od dehidracije i kolapsa društvenih zajednica do gubitka staništa i smanjenja bioraznolikosti. Za poljoprivredu, koja se u velikoj mjeri oslanja na usluge oprašivanja, i za pčelarstvo, koje direktno zavisi od zdravlja pčelinjih zajednica, pitanje vode postaje egzistencijalno.

Kako vrućina i manjak vode deluju na insekte

Insekti su ektotermi, što znači da njihova telesna temperatura zavisi od temperature okoline. Upravo ih ta činjenica čini izuzetno osetljivima na promene u okolini. Ipak, ono što često promiče pažnji jeste činjenica da toplotni stres i nedostatak vode deluju udruženo, stvarajući smrtonosnu kombinaciju.

Istraživanja su pokazala da je kod insekata izloženih dugotrajnim toplotnim talasima smrtnost često uzrokovana dehidracijom, a ne samom toplotom. Tokom vrućina gube vodu disanjem i znojenjem (evaporacijom) kroz pokrov tela. Ako nemaju pristup vodi kako bi nadoknadili taj gubitak, njihovi unutrašnji sistemi počinju da otkazuju. To znači da čak i ako temperatura nije direktno smrtonosna, dugotrajna izloženost sušnom i vrućem okruženju može biti jednako pogubna.

Eksperimenti sprovedeni na poljskim popcima (Gryllus lineaticeps) otkrili su kako istovremeni uticaj toplotnog talasa i ograničenog pristupa vodi dovodi do dramatičnih promena u njihovom ponašanju i fiziologiji. Insekti su smanjili svoju aktivnost kako bi smanjili gubitak vode, ali su istovremeno bili prisiljeni da preusmere energiju sa drugih vitalnih funkcija, poput imunološkog odgovora, na puko preživljavanje. Ovi nalazi upućuju na složena fiziološka prilagođavanja koja, iako pomažu u kratkom roku, dugoročno oslabljuju populaciju.

Jul je u pčelarstvu mesec velikih izazova, ali i velikih nagrada - evo koje poslove treba obaviti

Različite vrste insekata imaju različite kritične temperaturne pragove iznad kojih dolazi do kolapsa. Na primer, mnoge vrste pčela imaju pragove otpornosti blizu 44°C. Kada temperatura pređe tu granicu, a ne mogu pronaći hladnije utočište, dolazi do kolapsa. Ovi pragovi nisu fiksni; zavise od dostupnosti vode, hrani i fazi razvoja. Larve i jajašca često su osetljiviji od odraslih jedinki, što dodatno otežava oporavak populacije nakon ekstremnih vremenskih nepogoda. Voda ovde igra ulogu amortizera – njena prisutnost može odložiti dostizanje kritične temperature unutar mikrookoline insekta.

Voda kao strateški resurs

Najpoznatija uloga vode kod društvenih insekata, poput pčela i osa, jeste hlađenje zajednice. Kada temperature u košnici porastu, posebno u delu gde se nalazi leglo i gde se razvijaju larve, pokreću složeni sistem hlađenja.

Voda se donosi u košnicu, a zatim je pčele nanose u tankom sloju na površine stanica sa leglom. Istovremeno, druge počinju snažno da mašu krilima stvarajući strujanje vazduha koje ubrzava isparavanje vode. Ovaj proces, poznat kao evaporativno hlađenje, deluje poput prirodnog klima-uređaja, održavajući temperaturu u košnici na nivou potrebnom za razvoj legla (između 32 i 36°C) .

Zanimljivo je da se ova aktivnost ne pokreće nasumično. Istraživanja su pokazala da postoji sofisticiran sistem komunikacije. Mlađe pčele, koje se brinu o leglu, 'traže' vodu od starijih pčela, koje su specijalizovane za njeno sakupljanje. Tek kada primaju dovoljno 'zahteva', vodene pčele kreću u akciju.

Ova 'kolektivna klima' nije svojstvena samo pčelama. Drugi društveni insekti poput mrava i termita, takođe koriste vodu za regulaciju mikroklime svojih gnezda.

Voda je neizostavni deo ishrane insekata. Larve, koje su često ograničene na mali prostor i ne mogu je samostalno tražiti, zavise od odraslih jedinki koje im je donose. Kod pčela, dojilje (negovateljice legla) imaju visoku potrebu za vodom jer konzumiraju velike količine polena, nektara i vode kako bi proizvele matični mleč, osnovnu hranu za larve u prvim danima razvoja.

Osim toga, potrebna je za razređivanje meda kada se njime hrane larve. Nektar cvetova prirodni je izvor za mnoge insekte, koji sadrži i do 80 odsto vode. Međutim, klimatske promene i suše direktno utiču na količinu i kvalitet nektara. Istraživanja su pokazala da kod biljke majčine dušice (Thymus vulgaris) suša može uzrokovati dramatičan pad (čak 75 odsto) količine šećera u nektaru. To znači da čak i kada cvetovi postoje, oni možda neće moći da osiguraju dovoljno energije i vode.

Kako bi preživeli u sušnim uslovima, insekti su razvili različite strategije održavanja vodnog bilansa. One uključuju smanjenje gubitka vlage kroz kutikulu (spoljašnji omotač), povećanje ukupne količine vode u telu i povećanje tolerancije na dehidraciju. Neke vrste takođe pokazuju fenotipsku plastičnost – sposobnost da menjaju svoje fiziološke karakteristike kao odgovor na promene u životnoj sredini. Ipak, ova prilagođavanja imaju svoje granice, posebno kada su suočene sa kombinacijom ekstremne vrućine i dugotrajne suše .

Promene u ponašanju i ekologiji

Kada vrućine postanu nepodnošljive, a izvori vode presuše, insekti su prisiljeni da menjaju svoje ponašanje. Te promene mogu imati dalekosežne ekološke posledice.

Potraga za vodom postaje primarna aktivnost, što može dovesti do iscrpljivanja. Pčele, na primer, mogu putovati i do 2 km u potrazi za vodom, ali je taj napor energetski vrlo zahtevan, posebno kada na povratku ne mogu da se hrane nektarom jer im je usev pun vode. U ekstremnim slučajevima, pčele koje lete na velike udaljenosti možda neće moći da se vrate u košnicu zbog iscrpljenosti.

Ova potreba često dovodi pčele u sukob sa ljudima, posebno u urbanim sredinama. Bazeni, pojilice za ptice, pa čak i otvori klima postaju privlačni izvori vode. Pčele često preferiraju vodu koja sadrži neke nečistoće (npr. 'zelenu sluz') ili niske koncentracije soli, poput natrijuma i magnezijuma, što im osigurava i esencijalne minerale.

Ekstremne vrućine dovode do toga da insekti postaju neaktivni. Istraživanje sprovedeno na travnjacima u Ujedinjenom Kraljevstvu tokom toplotnog talasa u julu 2022. pokazalo je da su zajednice leptira postale potpuno neaktivne. One jedinke koje su uspele da prežive povukle su se u hladovinu. Iako je hladovina pružala utočište od najgoreg sunca, ovo povlačenje ima ozbiljne posledice – leptiri gube vreme koje bi inače potrošili na hranjenje, parenje i polaganje jaja. Ukoliko se ovakvi ekstremni dani ponavljaju, to može dovesti do značajnog pada u reproduktivnom uspehu celih populacija.

Zanimljivo je da toplotni stres neravnomerno pogađa polove unutar iste vrste. Istraživanja na azijskom tigrastom komarcu (Aedes albopictus) otkrila su da su mužjaci daleko osetljiviji na talase toplote od ženki – tokom jednog eksperimenta, više od polovine mužjaka je uginulo, dok je smrtnost ženki bila ispod 10 odsto. Premda su ovi podaci specifični za komarce, oni ukazuju na moguću širu pojavu kod drugih insekata, uključujući i one korisne u poljoprivredi.

Kaskadni ekefti na lance ishrane

Nedostatak vode ne pogađa samo pojedinačne insekte; on destabilizuje čitave ekosisteme. Kako opada brojnost insekata, tako se menja i celokupan lanac ishrane.

Gradovi, sa obiljem asfalta, betona i zgrada, stvaraju fenomen poznat kao 'urbana ostrva toplote' – područja koja su znatno toplija od okolne ruralne sredine. Ova područja postaju posebno neprijateljska za insekte. Istraživanja su pokazala da je u urbanim sredinama smanjena raznolikost mnogih grupa insekata, poput dvokrilaca (muva) i leptira. Sa druge strane, opnokrilci (Hymenoptera), u koje spadaju i pčele, pokazuju se otpornijima na urbanizaciju, pa čak i povećavaju svoju brojnost u gradskim vrtovima i parkovima. Ipak, i one su suočene sa izazovom pronalaska vode i hrane u izmenjenom okruženju.

Naučna istraživanja potvrđuju da je veza između biomase insekata (ukupne mase) i njihove bioraznolikosti (broja vrsta) pod snažnim uticajem dostupnosti vode. Studija sprovedena u urbanom području uz reku u Kaliforniji pokazala je da je pozitivna korelacija između biomase i bioraznolikosti bila jača tokom sušnih sezona (leto i jesen) nego tokom vlažnijih perioda (zima i proleće). To sugeriše da u vreme oskudice vode, ona postaje ključni resurs koji određuje koliko pojedinaca i vrsta može da preživi na određenom području. Udaljenost od stalnih izvora vode, poput reka, igra važnu, ali ne i uvek presudnu ulogu – uticaj sezone (kišna ili suva) često je bio jači faktor.

Kombinovani efekti povišenih temperatura i insekticida (poput imidakloprida) na izlazak odraslih jedinki iz vodene sredine bili su razorni. U eksperimentima, kombinacija visoke temperature i visoke koncentracije insekticida dovela je do 47 odsto smanjenja ukupne biomase insekata koji izlaze iz vode, što ima veliki uticaj na lanac ishrane i oprašivanje u okolnom kopnenom ekosistemu.

Pčelarska perspektiva: Kako osigurati vodu i spasiti sezone

Za pčelare, shvatanje važnosti vode je ključno za opstanak pčelinjih zajednica i očuvanje prinosa.

Stručnjaci i institucije poput National Bee Unit preporučuju niz praktičnih koraka za osiguravanje vode za pčele:

1. Blizina je ključna: Pčelinjak treba da bude smešten u blizini odgovarajućeg izvora vode. Ako prirodni izvor ne postoji, pčelar ga mora osigurati. Što je izvor bliži, manje energije pčele troše na njegovo dovoženje, što pozitivno utiče na proizvodnju meda.
2. Izgradnja sigurnih pojilišta: Pčele ne mogu piti sa otvorene vodene površine jer rizikuju da se utope. Pojilište treba da bude plitko sa površinom za sletanje (npr. kamenčići, grančice) ili da ima natopljenu površinu poput peska, zemlje ili cigle. Preferiraju vodu sa površine koja je topla i mirisna.
3. Kvalitet vode: Pčele često preferiraju vodu sa niskim koncentracijama soli (natrijum, magnezijum) jer im pruža esencijalne minerale. Prilikom postavljanja novog pojilišta, dodavanje malo soli može pomoći u privlačenju pčela. Vodu treba redovno menjati kako bi se sprečilo širenje bolesti.
4. Kapacitet pojilišta: Snažna zajednica može potrošiti i više od litre vode dnevno, a ceo pčelinjak od 60 košnica i do 100 litara nedeljno. Pojilište mora imati dovoljan kapacitet kako ne bi presušilo između dve posete pčelara. Sistem sa plovkom za automatsko punjenje idealno je rešenje.
5. Zaštita od zagađenja: U poljoprivrednim područjima, lokve, peščani nanosi i druge površinske vode mogu biti kontaminirani pesticidima, posebno neonikotinoidima. Pčele koje sakupljaju vodu sa takvih mesta mogu uneti otrove u košnicu i time ugroziti celu zajednicu. Osiguravanje čiste, kontrolisane vode u pčelinjaku smanjuje ovaj rizik.
6. Toplotna izolacija košnice: Osim osiguravanja vode, važno je i smanjiti potrebu za njenom upotrebom. Košnice sa lošom toplotnom izolacijom (npr. metalni krovovi bez izolacije, pukotine) stvaraju efekat 'dimnjaka' koji isušuje unutrašnjost i povećava potrebu za evaporativnim hlađenjem. Korišćenje izolovanih krovova i poklopaca, kao i osiguravanje hlada može značajno smanjiti stres za pčele.

Zaštita od grabljivica i druge mere

Pojilišta treba da budu zaštićena od divljih životinja (npr. divljih svinja, medveda) koje ih mogu oštetiti. Takođe, ako se pčele prevoze na velike udaljenosti (selidba) ili su tokom vrućina zatvorene u košnici (npr. za vreme prskanja useva), potrebno im je osigurati vodu u košnici, na primer putem okvirne pojilice napunjene vodom sa plovcima kako bi se sprečilo utapanje pčela..