Marija Ivanović: Od detinjstva sama obrađuje 16 hektara

Marija Ivanović (34) radi bez pauze posao koji voli. Ustaje u četiri ujutru i već posle prve kafe kreće u radne pobede. Leže oko ponoći i kaže da drugačije ne bi postigla sve što je zamislila. Voli da obaveze koje bi inače radila dva dana, odradi u 24 sata. A kada uradi sve ono što je isplanirala, poput košenja dva hektara livade i branja određene količine malina i kupina, najsrećnija je na svetu. I tada joj taj broj sati spavanja nije bitan.

Marija živi u jednom od sela u podnožju Bukulje, u Vukosavcima. Sama obrađuje 16 hektara zemlje i češće je na traktoru nego u kući. Takođe, obožava takozvane muške poslove.     

 Ova hrabra, mlada žena jedna je od onih ljudi kojima malo za sreću treba, koji rade iz srca, a ne iz računa i koji nekako uspevaju da opstanu u sve težem životu u srpskim selima.

Kao devojčica, naučila da ore i tanjira

Odrasla je sa majkom, ocem i dve starije sestre. Kada je pohađala treći razred osnovne škole, otac je iznenada preminuo i Marija je preuzela na sebe ulogu domaćina kuće. Naučila je da ore, da tanjira, da seje pa čak i da upravlja kombajnom. Ima i vozačku dozvolu za vožnju kamiona. Poseduje traktor, razne prikolice, utovarne prese, ma sve moguće priključne mašine.

Kako su godine odmicale, Marija nije posustajala niti je želela da napusti Vukosavce. Zemlju danas obrađuje sama, oko 16 hektara pod žitaricama i travom dok je majka Natalija (72) zadužena za stoku, oko pedesetak ovaca, krave, svinje i živinu. Zajedno prave sir i kajmak, zimnicu, slatko, džemove.

"Oni koji me dobro poznaju, znaju i moj početak, odnosno trenutak kada sam ostala bez oca. Taj deo života nazivam opstankom jer sam bila devojčica koja je preuzela sve očeve obaveze, odnosno sve seoske radove. Prvo sam zarađivala za školu, a onda počela da kupujem poljoprivredne i priključne mašine", priča Marija pod verandom kuće u zaseoku Vrlaja, u Vukosavcima.

Kako voleti ono što je teška obaveza?

Sa majkom je odavno podelila obaveze - dok je jedna u kući i brine o stoci, druga je na terenu. Otkriva da se često i ne vide u toku dana jer Marija ustaje u četiri sata, a Natalija u pet. Sve što proizvedu od trave i žitarica, ide u njihov stočni fond. Osim stočarstvom, bave se i proizvodnjom sira i kajmaka pa Marija preuzima na sebe da te specijalitete isporuči mušterijama u Aranđelovcu.

"Nikad mi to nije bio problem. Dok je bio živ, otac nije mogao da pobegne u njivu bez mene, a da se ja ne okačim na traktor ili da ne odem sa njim u šumu. Sećam se da sam prvi samostalan posao obavila već u trećem razredu. Orala sam i plakala jer nisam umela da naštelujem plugove. Uzalud je bilo i to što sam umela da vozim traktor, kad nisam znala da namestim plugove kako treba. Bilo je teško prvih godinu dana jer sam bila mala pa nisam mogla sedeći da dohvatim kočnicu i kvačilo. Pošto su mi noge visile, morala sam da vozim stojeći" priseća se ova devojka sa setom i osmehom na licu. 

Ekološko-organska priča iz srca Šumadije

Sve se nekako stigne, ali napornim radom i sa malo spavanja. Osim na svom imanju, Marija je angažovana i na zasadu organskih kupina i malina Konjičkog kluba Aranđelovac, tu kod njih u selu tako da tamo organizuje sve radove i berbu. 

"Sada sam u prelomnoj fazi, volela bih da se preorijentišem na turizam, vidite i sami kako je ovde kod mene lepo. A zamislite kako bi tek turisti uživali u ovom miru i prirodi. U blizini nam je jezero, mogla bih da uredim stazicu i postavim fenjere do tamo, da napravim drvene vajate u kojima bi turisti prespavali. Imam mnogo lepih ideja koje ne bi koštale mnogo, a za čije ostvarenje je potrebno dosta para. Ali, polako, videćemo", iskrena je Marija.

Vukosavce ne bi napustila ni za šta na svetu

U Vukosavcima je odrasla i ovo selo ne bi menjala ni za šta na svetu. Žao joj je što je svega nekoliko njenih drugara iz generacije 1985. godine ostalo u selu dok je većina otišla u grad ili u inostranstvo.

Nudili su Mariji da počne da radi u Aranđelovcu, da ode negde preko, čak i da vozi kamion. Ništa od toga nije prihvatila jer želi da bude sama svoj gazda, a prema njenim rečima, poslove koje sada radi ne bi mogla da obavlja u gradu, pišu Priče sa dušom. 

"Mnogo toga znam oko tih tehničkih stvari, da popravim šta treba, nikad nisam ostala u njivi. To me spašava što se novca tiče jer su majstori skupi. Uvek sam motivisana da nešto majstorišem, čak i ono što je ispravno, ja volim da otvorim kako bih naučila po kom principu radi. Jedino mi slabo ide pranje sudova jer pola polupam. S druge strane, sa majkom zajedno pripremam zimnicu", priča Marija.

Ono što sam proizvedeš, najbolja je motivacija

Prema njenim rečima, onaj ko je živeo na selu ili ko barem povremeno tamo dolazi, zna kako danas žive srpski seljaci i kakva je stvarna situacija, bez filtera na instagramu.

"Energiju mi daje to što smatram da sam sposobna da održavam jedno gazdinstvo, da od toga živim i da ne odem iz sela. Da sam negde otišla i radila trećinu posla koji ovde radim, imala bih mnogo više novca, ali se ne bih osećala ovako lepo. Najlepši je osećaj kad ste svoj na svome i kad morate od ničega da napravite nešto. A još kad znam da je to nešto moje - nema cene koja to može da plati", ponosno ističe ova hrabra devojka.