Može li poljoprivreda da proizvodi hranu, a istovremeno da obnavlja prirodu?

Zamislite nepregledna polja američkog Srednjeg zapada u kasnu jesen. U prvom planu Kevin Kostner jaše na konju, dok uz ogradu stoji Džon Vejn iz faze Tragača i ponosno posmatra svog mladog naslednika velikih ekrana i beskrajne redove kukuruznog strništa. Ispod njih zbijeno zemljište, beživotno poput pločnika, dok se oblaci prašine dižu pod naletima vetra.

Ipak, ako se okrenete u suprotnom smeru na jugozapadu Viskonsina, zakoračićete u New Forest Farm (Nova šumska farma), mesto koje pulsira životom. Tamo se uzdiže mlada šuma borova, kestenova i jabuka, grmovi lešnika, malina i ribizli privlače ptice i oprašivače, dok svinje i goveda pasu pod krošnjama. Nekadašnje polje kukuruza pretvoreno je u produktivni ekosistem i stvarnu laboratoriju iza knjige "Obnoviteljska poljoprivreda" (Restoration Agriculture) objavljene 2013., autora Marka Šeparda.

Višeslojni zasadi

Šepard u knjizi kritikuje oslanjanje moderne poljoprivrede na jednogodišnje useve poput kukuruza, pšenice i soje. Smatra da oranje i uklanjanje trajnog vegetacijskog pokrivača dugoročno doprinose eroziji, gubitku organske materije i degradaciji zemljišta, dok su mineralna đubriva i fosilna goriva taj proces dodatno ubrzali.

Kao alternativu predlaže poljoprivredu obnove, odnosno sistem koji oponaša prirodne biome, najpre hrastovu savanu. Ideja je jednostavna - poljoprivrednik ne proizvodi samo na tlu, nego koristi i prostor iznad njega. Višeslojni zasad tako hvata više sunčeve energije nego ravna parcela jednogodišnjih useva.

U njegovom modelu visoki sloj čine kesten i hrast, ispod njih rastu jabuke i kruške, zatim lešnici, a pri tlu maline, ribizle i ogrozd. Puzavice poput grožđa koriste stabla kao oslonac, dok gljive, na primer šitake, mogu da rastu na drvnom materijalu. Tako se na istoj površini proizvodi više različitih namirnica, a različiti usevi istovremeno stvaraju stanište za ptice, insekte i druge organizme.

Upravo je ta raznolikost jedna od ključnih razlika u odnosu na klasičnu monokulturu. Ako jedna kultura podbaci zbog suše, bolesti ili pada cene, gazdinstvo ne ostaje bez celog prihoda. Voće, orašasti plodovi, bobičasto voće, gljive i proizvodi od životinja mogu imati različite rokove berbe i tržišta.

Upravljanje vodom

Važan deo sistema je i upravljanje vodom. Šepard koristi australijski Keyline sistem P. A. Jeomans uz oblikovanje terena pomoću swaleova, odnosno konturnih jaraka sa nasipima. Oni usporavaju oticanje atmosferske vode i omogućavaju njeno zadržavanje u zemljištu. Keyline plug koristi se za razbijanje zbijenih slojeva i omogućavanje dubljeg prodiranja vode, vazduha i korenja.

U sistem su uključene i životinje. U sistemu koji kombinujee drveće, grmlje i ispašu stoke, goveda, svinje, živina i ovce imaju različite uloge. Goveda pasu prva, svinje traže otpale plodove i larve, živina razgrće balegu i hrani se insektima, dok ovce brste neželjeno rastinje. Istovremeno đubre zemljište i doprinose njegovom obnavljanju.

Šepard ovaj pristup upoređuje sa prirodnim kretanjem velikih krda. Životinje se ne zadržavaju stalno na istom prostoru, nego se premeštaju kroz manje pregrađene površine. Nakon njih ostaje organska materija, a pašnjak dobija vreme za oporavak. Cilj nije samo proizvesti stočnu hranu, već iskoristiti ponašanje životinja kao deo upravljanja celim sistemom.

Jedna od zanimljivijih Šepardovih metoda je STUN, odnosno "Sheer, Total, Utter Neglect” (potpuno i krajnje zanemarivanje - op.a) . Umesto intenzivne zaštite biljaka, sade se velike količine sadnica iz semena i prepuštaju prirodnoj selekciji. Preživljavaju one koje se najbolje prilagode lokalnim uslovima, što bi dugoročno trebalo da smanji potrebu za hemijskim tretmanima i druge troškove.

Hronika hemijske revolucije u poljoprivredi i tiha tragedija njenih naslednika

Šepard tvrdi da takav sistem ima i ekonomsku prednost. Višegodišnji zasadi sade se jednom i mogu proizvoditi decenijama, za razliku od jednogodišnjih kultura koje svake sezone zahtevaju novu setvu i obradu. Kombinacija različitih kultura i stoke pritom širi ponudu proizvoda i smanjuje zavisnost gazdinstva od jedne kulture.

Godine planiranja

Ipak, takav pristup ne znači da se poljoprivrednik može jednostavno povući i pustiti prirodu da odradi posao. Potrebno je godinama planirati raspored biljaka, upravljati vodom, kontrolisati ispašu i čekati da višegodišnji zasadi dostignu punu proizvodnju. Upravo je to jedan od razloga zbog kojih je prelaz sa jednogodišnje na višegodišnju poljoprivredu zahtevan.

Njegova glavna poruka je da poljoprivredu treba posmatrati kao stvaranje funkcionalnog ekosistema, a ne samo kao proizvodnju jednog useva. New Forest Farm pritom služi kao primer kako bi nekadašnje monokulturno polje moglo postati raznolik sistem koji istovremeno proizvodi hranu, obnavlja zemljište i koristi prirodne procese.

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor