Plastiku u poljoprivrednom zemljištu možemo detektovati, ali količinu i uticaj teško

Sada je sasvim jasno - živimo u pandemiji plastike. Ona je jednostavno neizbežna, koristimo je u svim sferama našeg života. Više od 70 godina reklamira se kao fantastičan proizvod koji nam olakšava svakodnevicu, ali... pronađena je u majčinom mleku i prvoj stolici novorođenčeta.

Kako je tamo dospela, može li da uzrokuje genetske ili patološke promene i kakav je njen uticaj na naše zdravlje tek saznajemo – jer su istraživanja još u začetku. Naučnici kažu da plastiku možemo detektovati, ali ne i kvantifikovati da bismo procenili njen efekat na zdravlje ljudi.

O ovom globalnom javnozdravstvenom problemu razgovarali smo sa ekipom međunarodnih stručnjaka u Osijeku na konferenciji FoodCoolTour koju je organizovala Hrvatska agencija za poljoprivredu i hranu (HAPIH).

Kako je plastika postala tako opasna?

Odgovor na pitanje iz podnaslova vrlo je jasno dala profesorka sa Medicinskog fakulteta i dobitnica više nagrada za naučnu izvrsnost.

"Tri su razloga - pohlepa, komfor i lenjost“, rekla je prof. Ivana Vinković Vrček, stručnjakinja za nano-toksikologiju i rukovodilac istraživanja na Institutu za medicinska istraživanja i medicinu rada.

Ona kaže da treba razlikovati jeftinu od skupe plastike. Ova druga se nalazi, na primer, u laboratorijskoj opremi, a ona jeftina u moru predmeta koje koristimo svakodnevno i prekomerno, pa čak i tamo gde plastici nije mesto.

"Komforni smo i lenji, radije kupimo plastičnu umesto staklene boce“, ističe profesorica. Smatra da je zbrinjavanje plastičnog otpada neadekvatno zbog nepostojanja regulative i resursa, ali i nebrige i nemara.

Ističe da Evropska komisija pokušava novim regulativama da eliminiše njenu upotrebu kao jednokratnog proizvoda.

Kako nanoplastika ulazi u prehrambeni lanac?

Zanimalo nas je kako je moguće da se tako čvrsta materija poput plastike raspada na milione nano čestica.

"Plastika je polimer, sastoji se od puno malih delova koje je lako pokidati. Ako je odložite u okolinu neadekvatno, ona se pod uticajem različitih sila trenja, talasa, vetra - razgrađuje i kida u manje delove, pa ti manji delovi u još manje i onda dolazimo do nano-skale“, ističe ova naučnica.

Pojašnjava da se ona može detektovati, ali ne i kvantifikovati, jer ne postoje tehnike za to, pogotovo u vrlo složenim medijima kao što je zemlja ili uzorak hrane. Dodatni je problem u proceni rizika, jer je teško odrediti učinak doze kojoj smo izloženi i šta ona zapravo znači za organizam.

Istraživanja u vezi sa tim kako sitne nano čestice, koje su hiljadu puta manje od zrna peska, dolaze u hranu koju jedemo - tek su u začetku. Evropski parlament zadužio je Evropsku agenciju za sigurnost hrane (EFSA) da istraži potencijalne rizike za zdravlje ljudi od mikro i nano plastike u hrani, vodi i vazduhu.

Šta su do sada otkrili pitali smo Elenu Rovesti, regulatornu naučnicu EFSA-e, specijalizovanu za zagađenja i prenos kontaminenata, koja je iz Parme stigla u Osijek.

Ona kaže da kada ljudi razmišljaju o plastici obično misle na onu koja dolazi u kontakt sa hranom, pa se javlja strah od korišćenja plastičnih flaša, posuđa ili lošeg rukovanja gotovim proizvodom. Međutim, istraživanja pokazuju da mikro i nano plastika ulaze u prehrambeni lanac puno ranije nego što smo mislili.

„Otkrili smo da se nalazi u životnoj sredini, u morima, u poljoprivrednom zemljištu i vodi za navodnjavanje polja. Prvobitno smo smatrali da dolazi iz morska i organizama, ali shvatili smo da je problem puno širi od toga. Biljke koje uzgajamo izložene su plastici i ona tako ulazi u ono što jedemo“, kazala je Rovesti.

Za hranu ne postoje standardi

Ove navode je potvrdila i Andreja Palatinus, stručnjakinja u području nauke o životnoj sredini i mikroplastici sa Nacionalnog instituta za hemiju Republike Slovenije.

Ona je osnovala regionalnu platformu "Mirkoplastika za doručak" koja povezuje istraživače, industriju i kreatore politika širom Jadranske regije. Okuplja više od 700 stručnjaka koji istražuju nivoe kontaminacije nanoplastikom u morskim proizvodima i ribama.

Godine 2016. doneta je Direktiva Marine Strategy Framework - i tada je odlučeno da sve države koje imaju more treba da analiziraju plastiku u ribama i drugim morskim organizmima.

Tako su Slovenija, Hrvatska i Italija počele da analiziraju i utvrdile da su u 30 do 70 odsto uzoraka našli mikroplastiku u probavnom traktu riba – i to od jedne do nekoliko čestica.

"S obzirom da pre pripreme ribe čistimo njen probavni trakt, fokus istraživanja se prebacio na mišićno tkivo, ali i tamo smo pronašli mikro i nano plastiku. Ali, ne treba praviti paniku i prestati jesti ribu“ ističe Andreja Palatinus.

Ova naučnica objašnjava da mikroplastika u naše telo dolazi na tri načina: kroz hranu, vazduh i kožu, te poručuje da ne brinemo o tome šta jedemo iz mora, jer je svugde oko nas.

Pohvaljuje napore Evropske unije, koja je svetski pionir i predvodnik u istraživanju mirkoplastike.

"Rekla bih da smo stvarno gonič ili svetionik u tom pitanju. Legislativa postoji, imamo standard za vodu iz česme i iz boca za istraživanje mikro i nanoplastike u vodama, ali za sve ostalo je jako teško. Za hranu ne postoji nikakav standard, treba puno rada uložiti još u razvoj protokola i standardizacije“ zaključila je Palatinus.

Možemo li se razboleti od plastike?

Neka istraživanja pokazuju da nanoplastika oštećuje naš DNA, izaziva genske mutacije i uzrokuje patološke promene. Analize su pokazale da značajno utiče na lekove koje uzimamo, ali i pojačava njihove efekte.

"Nažalost, istraživanja koja smo mi sproveli pokazuju da je nanoplastika grozan materijal. Nemojte zanemariti da smo izloženi i putem disanje. A jedna od najgorih vrsta kojoj smo izloženi, dolazi od habanja automobilskih guma“, navodi Ivana Vinković Vrček.

Kaže da su u Institutu za medicinska istraživanja fokusirani na reproduktivno zdravlje i učinke plastike na imunitet. Prvo su proveravali da li je problem sama nano čestica plastike ili nešto drugo. Utvrdili su da kada je nano čestica od vrlo inertnog plastičnog materijala – nema nikakvog nivoa toksičnosti, osim fizičkog prodiranja tih nano čestica kroz različite barijere.

"Otkrili smo da nano čestice ulaze u sve ćelije. Problem je nastao kad smo mešali nanoplastiku sa drugim kontaminentima. Radili smo sa lekovima, tipa paracetamol i ibuprofen, mešali je sa konzervansima koje koristimo, poput parabena i UV stabilizatora – i tu je nastao problem“, upozorila je ova naučnica.

Pojašnjava da kada primenite dozu neke hemikalije koja nema toksikološki efekat, pa je pomešate sa nanoplastikom, taj učinak se udvostruči.

"Hemikalije koje u dozama u kojima neće biti toksične, kada su u smesi sa njom postaju toksične. Razlog tome je velika absorptivna moć plastike. Ona na sebe veže različite hemikalije i postaje trojanski konj, jer kada uđe u ćeliju povećava koncentraciju", navodi Vinković Vrček i zaključuje da "ona hemikalija koja možda ne bi tako lako ušla u ćeliju ili prošla neke barijere, kad je vezana na nano plastiku - ulazi.“

Plastika se ne može reciklirati - to je bajka

Koje praktične mere stručnjaci preporučuju potrošačima za smanjenje izloženosti plastike i šta svako od nas još danas može učiniti po ovom pitanju - pitali smo naše sagovornice.

"Treba da koristimo manje plastike, a preporučujem da u mikrotalasnoj rerni ne zagrevate hranu u njoj – to nije dobra ideja“, rekla je Elena Rovesti.

Na nju se nadovezala profesorica Vinković Vrček koja je kazala da pre svega treba da budemo odgovorni građani, a onda da je što manje koristimo i pokušamo da svedemo kupovinu takvih proizvoda na što je moguće manju meru.

"Svakako je treba izbaciti iz kuhinje, ima puno boljih materijala. Kupovati pamuk, vunu... Međutim, rešenje nije samo na nama, nego u jačanju regulative“, kaže ona upozoravajući na problem reciklaže.

"Plastika se ne može reciklirati, to su bajke“, navodi Vinković Vrček.

Kao primer iznosi običnu flašu vode koja nije čista plastika nego kompleksan materijal koji ne sadrži samo plastični polimer, nego niz drugih hemikalija. "Znači niste ga reciklirali, nego ste ga pretvorili u lošiji tip plastike“, kaže ona.

Ona se u proizvodima široke potrošnje nalazi mešana sa različitim omekšivačima, plastifikatorima, stabilizatorima, bojama - i onda dolazimo do problema recikliranja.

"Vi onda nemate više plastični polimer, nego vrlo kompleksnu smesu svega i svačega. Plastični otpad bi se iz moje lične perspektive trebao spaljivati i pretvarati u energiju, ona je genijalan energent", zaključuje profesorica sa Medicinskog fakulteta u Rijeci.

Treba li deca da uče svoje roditelje?

U raspravi o nano plastici u hrani učestvovao je i Domagoj Jakopović Ribafish, pokretač projekta RokOtok i ambasador arhipelaga bez plastike.

Preplivao je ceo Jadran, hrvatsku obalu i ostrva, radi sa decom na očuvanju životne sredine. Za pet godina projekta okupio je oko 6.000 klinaca s kojima je razgovarao baš o problemu plastičnog otpada.

"Jedan dečak od 10-ak godina pitao me šta će biti kada pojede plastiku, a ja sam rekao da će mu na čelu narasti lego kockice“, u šali je ispričao on. Ističe da deca u školama uče o ekologiji, problemu plastike, ali veliki je problem što kada dođu kući, nedostaje kućno vasitanje i opšta kultura.

"Roditeljima nije stalo da li će dete baciti omot bombone na livadu ili će ga odneti do kante za smeće. Mislim da toj generaciji treba evangelizacija, treba komuniciranje i objašnjenje zašto to nije dobro i ako nastavimo da zagađujemo prirodu ovim tempom, sve ćemo uništiti“ kaže Domagoj.

Smatra da bi deca mogla da utiči na svoje roditelje, a da bi država trebala da počne masno da kažnjava one koji bacaju smeće u prirodu. Posledice se već vide 50-ak metara od obale i to nije nimalo lep prizor.