Stevan Davidović: Kada poljoprivrednici nastupaju složno, onda drže cenu

Kao formirani novinari, zajedno smo počeli da radimo na Radio Novom Sadu, 1. septembra, sada već davne 2007. Izazov je bio naslediti kolege u redakciji koja je decenijama poklanjala veliku pažnju poljoprivredi. Nakon bezmalo dve decenije došlo je vreme za rastanak. Zaštitni glas agrarnih sadržaja na Radio Novom Sadu, Stevan Davidović, okačio je slušalice o klin i – otišao u zasluženu penziju.

Razgovor je mogao trajati satima, ali se na kraju sve svelo na ovih nekoliko pitanja, a verujem da će odgovori zainteresovati čitaoce Agrokluba. Naravno, iskoristio sam pogodnost da novinar u razgovoru na TI može jedino sa kolegom - novinarom.

Zašto baš radijsko novinarstvo?

Prošao si kroz sve forme novinarstva – radio, televiziju, veb i štampu, ali si najduže i najviše bio angažovan na Radio Novom Sadu. U čemu je, zapravo, čar radijskog novinarstva?

Mnogo toga opravdava odluku da neko provede radni vek na radiju, ali ja ću naše slušaoce i čitaoce podsetiti na jedan detalj iz detinjstva. Naime, sećam se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, kada su se pojavili prvi magnetofoni i kasetofoni, svako ko bi prvi put snimio i čuo svoj glas, rekao bi: "Ju, pa ovo nisam ja!" Sa druge strane, svako ko bi video svoju fotografiju, znao je da je to on – bio mršav ili debeo, ali prepoznavao se.

Glas je najdublji deo našeg bića i kada ga prvi put čujemo sa strane, često ga ne prepoznamo. Kažu da radio ima najveći uticaj na ljude, kako u marketingu, tako i u opštem informisanju. Ljudi nesvesno, kroz boju glasa, frekvenciju i oscilacije u govoru, mogu da osete nečije stvarno raspoloženje. To je prva stvar.

Druga stvar koja mi je uvek bila fascinantna jeste moć da uz pomoć reči nekome dočarate sliku. Znate onu narodnu: "Jedna slika – hiljadu reči". E, majstorstvo radija je u tome da sa što manje reči verno opišete celu situaciju i naslikate tu sliku u mislima slušaoca.

Radio se zavoli odmah

U čemu je još čar rada na radiju?

To nas dovodi do drugog važnog pitanja. Svi koji su radili u medijskim kućama znaju da je televizija izuzetno stresna. Ljudi su tamo opterećeni vizuelnim momentom, a konkurencija i sujeta su mnogo izraženije. Na radiju je toga znatno manje. Za 20 godina, koliko sam dolazio u Radio Novi Sad, zaista mogu da kažem da sam dolazio sa srećom i da su me tamo uvek dočekivali dobri ljudi.

To je jedan pitom medij koji se zavoli odmah. Ipak, to je posao za ljude koji vole rad u bekstejdžu (iza kulisa), a ne za one koji žude da budu u prvom planu. Radio nudi ogromne mogućnosti za napredak, jer iza svake izgovorene reči stoji ozbiljan rad.

Pripremio si na hiljade priloga i emisija posvećenih poljoprivredi. Koji sagovornici iz agrarnog sektora su ti davali najpotpunije odgovore i ko je bio najzahvalniji za saradnju?

Biću potpuno iskren. Kada pratim medije ili sedim sa prijateljima ispred televizora i radija, odmah krenu komentari: "Aha, ovaj je njihov, onaj radi za ove ili one..." Vrlo je nezgodno intervjuisati nekoga ko ima isključivo lični i jednostran interes.

S tim u vezi moji omiljeni sagovornici su uvek bili zadrugari. Reč zadrugara je glas ogromnog broja poljoprivrednika. Zaista sam voleo da radim sa zadrugama. Nas dvojica smo još na početku našeg rada prepoznali zadruge kao ključnu tačku svakog uspešnog agrara na svetu. Obišli smo mnoge sajmove, od Italije, preko Nemačke do Slovenije i videli smo koliki zadruge imaju uticaj.

Zadruga je sabirno mesto za paore. Ako postoji nešto što treba maksimalno promovisati i na radiju i na televiziji, to je udruživanje poljoprivrednika.

Kada poljoprivrednici nastupaju složno i govore jednim glasom, onda drže cenu. Kada je svaki od njih priča za sebe, postaju lak plen za špekulante, što jasno vidimo u svinjarstvu i mnogim drugim granama. Tamo gde su ujedinjeni, takvih problema nema.

Danas je ključno pitanje - kako proizvod prodati?

Osim zadrugara, pred kojim agrarnim autoritetima si najrađe uključivao mikrofon?

Pre svega, tu je Institut za ratarstvo i povrtarstvo. To je institucija sa izuzetno dugom tradicijom i pravo blago ove zemlje. Drago mi je što je to prepoznato, pa je Institut pre pet-šest godina dobio status Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju. Sa njihovim stručnjacima sam uvek imao otvoren odnos.

Znao sam da im kažem pre snimanja: "Nemojte samo promovisati svoje sorte i hibride, dajte nam opšte savete koji važe za sve." Dakle, šta činiti u određenom trenutku, kako postupati sa kulturama kada nastupi suša ili nepogoda, šta sejati... I oni su mi uvek davali najkompletnije odgovore. Institut za ratarstvo i povrtarstvo, uz Institut za kukuruz i druge slične ustanove u Srbiji, predstavlja neprocenjivo blago.

Svaki mladi novinar koji počinje da se bavi agrarom treba da krene upravo odatle – od zadrugara, instituta i fakulteta, pa tek onda da siđe u brazdu, kod našeg seljaka. Naravno, moram pomenuti i stručnjake bez kojih naša emisija retko kada prolazi – to su ljudi koji se bave agroekonomijom.

Gospodin Žarko Galetin je bio moj čest gost. Njegovi komentari o tome šta ljudi mogu da očekuju na Produktnoj berzi bili su dragoceni.

Ekonomska 2025/26 godina obećava - cena pšenice imaće uzlaznu putanju?

Zanimljivo je kako se fokus promenio. Kada smo počinjali, najviše se pričalo o čistoj agronomiji – kako uzorati, kako posejati, kako uraditi ovo ili ono. Danas je ključno pitanje kako proizvod prodati. Koji je pravi momenat za prodaju? Da li robu skladištiti? Da li će rod pšenice imati veći ili manji procenat proteina i kako to utiče na cenu? Kome prodati i da li čekati bolju cenu? Berza je uradila sjajan posao kroz edukaciju poljoprivrednika i oni to cene.

Takođe, nezaobilazna institucija je Prognozno-izveštajna služba za zaštitu bilja (PIS). Koleginica Milena Marčić, Boško Jezerkić i Milica Tepić drugi bili su naši česti gosti. Bez njihove stručne reči poljoprivrednici bi teško izašli na kraj sa brojnim bolestima i štetočinama. Kada razgovarate sa paorima na terenu, primetićete da oni o samoj agronomiji i obradi zemlje znaju gotovo sve. Ali, kada je reč o zaštiti bilja, tu osećaju nesigurnost, pribojavaju se grešaka i uvek pažljivo slušaju šta kažu zaštitari i ekonomisti.

Radio je kao lični prijatelj

Prema istraživanjima, televizija je u Srbiji i dalje najuticajniji medij. Sa druge strane, čini se da javnost nije dovoljno svesna uticaja i snage radija.

Radio je opstao sve ove decenije upravo zato što od slušaoca ne traži stopostotan vizuelni fokus. Radio vam je kao lični prijatelj. Možete da perete sudove, vozite traktor, pišete naučni rad ili doktorsku disertaciju, dok se u pozadini čuje radio. Televizija, sa druge strane, agresivno zahteva vašu potpunu pažnju.

Današnji mlad čovek ne poklanja nikome pažnju duže od 10-15 sekundi. Zato verujem da će radio zadržati svoje stabilno mesto i da će se slušati još dugi niz godina, prilagođavajući se novim vremenima.

Završio si Agroekonomski smer na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Agroekonomija u sebi nosi dosta marketinga, analitike i razvijanja govorničkih veština. Koliko je to formalno obrazovanje pomoglo u novinarskom poslu?

Pomoglo je puno. Agroekonomija je poslednjih decenija dobila na velikom značaju. Mnogo mladih se odlučuje za taj smer jer on nudi široko obrazovanje. I u moje vreme, pre nekih 40 godina, a i danas, ideja je bila da se to obimno znanje primeni ili na sopstvenom imanju ili u nekoj zadruzi.

Treba biti otvoren: agroekonomija je većim delom čista ekonomija, a tek manjim delom agronomija. Ali pošto je danas u svetu sve postalo ekonomija i računica, mislim da većina agroekonomista poseduje odlične govorne i pregovaračke sposobnosti. Marketing nam je bio jedan od ključnih predmeta, uz ekonomiku proizvodnje, kalkulacije i nezaobilaznu statistiku. To je sjajna osnova za svakoga ko želi da postane ozbiljan agrarni novinar.

Da li se pronalaziš u onom poznatom sloganu prof. dr Miladina Ševarlića: "Ponosan sam i ja što sam agroekonomista"?

Svakako! Imam čak i nekoliko znački koje sam dobio od udruženja agroekonomista. Oni su veoma čvrsto povezani i ponosni na svoju struku. To je smer koji objedinjuje mnogo različitih oblasti. Ipak, moram da naglasim da naši domaćini na terenu najviše cene konkretne, primenjene nauke – zaštitu bilja, voćarstvo i ratarstvo. Ali kada je reč o opštem pregledu situacije i analitici koja je neophodna medijima, agroekonomija daje ubedljivo najbolju startnu poziciju.

Bez žive brazde nema dobrog agrarnog priloga

U vojnoj teoriji postoji pravilo da bitka nije dobijena dok pešadija ne zauzme teritoriju. Slično je i u novinarstvu – ključ uspeha su priče sa terena i neposredan kontakt sa ljudima. Šta bi poručio mlađim kolegama kod kojih internet sve više menja živu reč sa terena?

Internet je sjajna stvar i velika ispomoć, čak i za nas koji imamo više od 60 godina i koji smo ga dočekali kao novotariju. Svi ga koristimo. Ali zapamtite – bez žive brazde i bez razgovora sa poljoprivrednikom na njegovom imanju, nema dobrog agrarnog priloga, kako god ga danas moderno nazivali.

Ono što je presudno jeste da se agrarni novinar od svih drugih specijalizovanih novinara razlikuje upravo po tom specifičnom socijalnom i ljudskom kontaktu. Ako poljoprivredniku ne pristupite iskreno i sa poštovanjem, on će to odmah osetiti. Osetiće i ako nemate osnovno znanje, pa će njegovi odgovori biti šturi, stegnuti, a teško da će vas sledeći put uopšte pustiti na svoje imanje.

Kada već pominjemo teren, podelite sa našim slušaocima neku anegdotu koja Vam je ostala u sećanju – nešto smešno ili emotivno.

Za mlade kolege koji tek ulaze u ovu branšu, evo jedne slikovite situacije koja dobro ilustruje razliku između radija i televizije. Jednom prilikom sam ugovorio posetu jednoj farmi. Preko telefona sam jasno naglasio da dolazim ispred radija. Međutim, kada sam stigao na gazdinstvo, vlasnica farme se vidno razočarala. Žena se vizuelno savršeno pripremila, popularno rečeno "skockala se", sredila je frizuru, obukla svečanu odeću, a radio, nažalost, taj vizuelni momenat ne može da prenese.

Osetio sam blago razočaranje u njenom glasu i pristupu jer joj u dvorište nije došla TV ekipa. Potpuno je razumem – kada se kupi novi traktor ili uredi kuća, domaćini žele da se to vidi, jer slika govori sama za sebe. Ali ako je radijski novinar vešt, on može kroz pažljivo odabrane reči i zvuke iz pozadine da prenese tu prelepu sliku uspešnog i uređenog seoskog domaćinstva.

Penzija je početak jednog novog poglavlja

Za kraj, često koristimo izreku da je "novinar – novinar dok je živ" ili onu "jednom novinar - uvek novinar". Kakvi su dalji planovi Stevana Davidovića?

Evo, tek mi je drugi dan penzionerskog života. Ovaj razgovor snimamo u Dunavskom parku, jer sam čuo da ovde dolaze penzioneri, pa rekoh – hajde da vidim kako to izgleda. Ali odmah da vam kažem, to me uopšte ne drži i ne zadovoljava. Imam još mnogo energije, znanja i smatram da mogu još dosta toga da pružim.

Već sam počeo da obnavljam neke kontakte. Danas postoji mnogo novih medija i platformi gde se oseća manjak stručne, agrarne reči. Pokušaću da pronađem svoje mesto na toj novoj mapi, dokle god me zdravlje služi. A za kraj, poruka svima – zdravlje, zdravlje i samo zdravlje, uz stalno učenje. Penzija je tek početak jednog novog poglavlja.

Šta na kraju dodati? Zaista smo prošli mnogo toga zajedno i verujem da tvoje vreme tek dolazi i navijam da taj uspešan niz potraje. Zato, Stevane Davidoviću - samo napred u nove životne pobede