Pravilan oslonac sprečava lomljenje biljaka, olakšava negu i doprinosi većem i kvalitetnijem prinosu.
Kada paprika dostigne visinu od 30 do 40 centimetara (u zavisnosti od sorte i uslova), njeno krhko stablo i bujna lisna masa, a kasnije i teški plodovi, postaju prevelik teret. Bez adekvatnog oslonca, jači vetar, pljusak ili sam teret rodnih grana lako će je povaliti na zemlju.
Povaljena paprika znači prljanje plodova, lakši razvoj bolesti (poput truleži) i lomljenje grana. Zato je obezbeđivanje oslonca najvažniji korak u profesionalnom, ali i amaterskom uzgoju.
Nekoliko je popularnih načina vezanja i oblikovanja paprike, a važno je znati kada se koji metod koristi.
Uzgoj na dve grane (Kordonac) je intenzivan način uzgoja koji se najčešće koristi u plastenicima i staklenicima, posebno za visoke (indeterminantne) sorte paprike poput babure ili roge.
Kada se glavno stablo račva na prvom cvetnom čvoru (obično na dva ili tri primarna izbojka), odaberu se dva najjača izbojka, a ostali se uklone. Svaka od te dve grane se zatim spiralno vodi uz svoj kanap koji je vezan za krovnu konstrukciju plastenika. Kako biljka raste, grana se redovno omotava oko kanapa, a svi bočni zaperci se redovno zakidaju na jedan list i jedan cvet ili se potpuno uklanjaju.
Koristi se: u zatvorenom prostoru (plastenici), za postizanje maksimalnog kvaliteta i krupnoće plodova, kod uzgoja visokih hibrida koji rastu iznad 1,5 do 2 metra u visinu.
Vezanje sa strane je ubedljivo najpopularniji i najekonomičniji metod za uzgoj paprike na otvorenom polju, ali se uspešno koristi i u nižim plastenicima.
Na počecima i krajevima redova (kao i na svakih 2-3 metra unutar reda) zabijaju se čvrsti kolci ili stubovi. Između njih se, sa obe strane reda paprike, zateže kanap (ili žica). Praktično, paprike ostaju "zarobljene" u sendviču između dva kanapa. Kako paprika raste, na svakih 20 do 30 cm visine dodaje se novi nivo kanapa koji drži biljke uspravno.
Koristi se za: uzgoj na otvorenom polju na većim površinama, industrijsku papriku (npr. ajvaruša/roga, začinska paprika) i kada imaš mnogo biljaka i želiš da uštediš vreme, jer ne vežeš svaku biljku pojedinačno, već osiguravaš ceo red odjednom.
Slobodan uzgoj uz podršku je metod koji podrazumeva minimalno orezivanje biljke. Paprika se pušta da razvije svoju prirodnu, žbunastu formu, ali joj se pruža spoljašnji oslonac da se ne sruši pod teretom.
Biljka se ne čisti od zaperaka (ili se očiste samo oni najniži, do prvog račvanja). Oslonac se pruža ili pojedinačnim kolcem uz svaku biljku za koji se vezuje centralno stablo ili se oko žbuna stavljaju kružne potpore (tzv. "kavezi" za papriku) ili se kombinuje sa sistemom špalira gde kanapi drže ceo žbun na okupu.
Ovaj način je pogodan za niske, determinantne sorte paprike (koje same po sebi ne rastu previše visoko), zatim u baštama i na manjim parcelama gde prinos po kvadratu nije striktno diktiran profitom i kada želiš da listovi maksimalno štite plodove od sunčevih ožegotina (bujno lišće pravi odličnu hladovinu plodovima).
Vezanje na tri grane je slično kao sistem na dve grane, ali prilagođeno bujnosti i prostoru. Koristi se u plastenicima ako je sklop biljaka nešto ređi (veći razmak između biljaka), pa želimo da jedna biljka popuni više prostora i donese više plodova.
Na jedno stablo je izuzetno redak metod, a koristi se uglavnom kod ultra-guste sadnje u visokotehnološkim staklenicima gde se ide na maksimalnu brzinu zrenja prva 2-3 sprata plodova.
Dakle, ako imaš plasteničku proizvodnju visokih sorti i želiš savršene plodove biraj vezanje na dve grane. Ako radiš na otvorenom, imaš rogu ili baburu u redovima i želiš brzinu i efikasnost - vezanje sa strane (špalir). Ukoliko imaš manju baštu, niske sorte ili želiš manje posla oko orezivanja - ostavljanje žbuna uz vezivanje za pojedinačni kolac ili kroz špalir.
Tagovi
Autor
