Svinje na jabukama i lubenicama: Markove delikatese traže i ambasade

U selu Radovanje kraj Velike Plane, diplomirani ekonomista Marko Jevtić (37) pre desetak godina počeo je da se bavi uzgojem tovnih svinja za sopstvene potrebe. Vremenom je to postala ozbiljna proizvodnja, a nakon samo jednog razgovora sa prijateljem koji je tražio svinje gajene na zdraviji način, bez koncentrata i aditiva, ovaj proizvođač je počeo da razmišlja o uzgoju autohtonih rasa na farmi koju je nazvao "Zdrava farma".

"Pitao me je da li tako nešto imam, rekao sam ne, ali ću imati. Istraživao sam koje rase su dobre za takav način uzgoja i odlučio da na farmi ubacim moravku i resavku, domaće rase koje se gaje na primitivan način", počinje Jevtić svoju priču.

Meso ima poseban šmek

Posmatrao je, kaže, kako marketi u okruženju bacaju dosta voća i povrća druge i treće klase, kontaktirao ih i dogovorio saradnju kako bi obezbedio hranu za svoje svinje. Iako je zbog toga osuđivan, ovaj proizvođač ističe da nije on taj koji baca, već onaj koji taj otpad koristi.

"Pored voća i povrća, u obrok ulazi i mlevena mešavina tritikalea, ječma, kukuruza i pšenice u količini od 250 do 300 grama. Inače ih hranim dva puta dnevno, ujutru i uveče."

Zanimljivo je to što on nikada ne zna šta će tačno svinje imati na meniju kroz dva, tri dana. Nekada to budu lubenice, dinje, banane, krastavac, plavi paradajz ili jabuke.

"Svinje sve jedu, ali najviše vole lubenice, dinje i jabuke. Zbog takve vrste hrane koju konzumiraju svakodnevno, meso ima poseban šmek", ističe Jevtić i dodaje da zbog veće količine šećera meso sadrži i više masti.

Sušenje na bukovom dimu

Tako je došao na ideju da u obližnjoj klanici obavlja klanje, a potom meso hladnjačom transportuje do mesta na kome će se odvijati sušenje i zrenje. Godišnje kolje oko 50 svinja.

"Tražio sam adekvatno mesto gde ću moći na najprirodniji način da odradim sušenje mesa. Došao sam do jedne porodice u zlatiborskom selu Mušvete kod kojih uslužno sušim belu i hamburšku slaninu, tirolsku plećku, vrat, pečenicu, svinjske obraze i pršutu."

Proces sušenja mesa odvija se na hladnom, bukovom dimu i to samo nekoliko dana. Ostatak je zrenje koje traje mesecima i to na hladnom vazduhu.

"Svaka slanina se suši najmanje šest meseci, pršuta oko dve godine. Meni je suštinski najvažniji kvalitet, a ne kvantitet. Ne koljem ništa što se nije rodilo na mojoj farmi, ne kupujem tuđe svinje", kaže on.

Kvalitet, a ne kvantitet

Na prošlogodišnjem Novosadskom sajmu poljoprivrede, proizvodi od mesa sa njegovog imanja doneli su mu šest medalja, dve zlatne, dve srebrne i dve bronzane. Potražnja za njegovim suhomesnatim proizvodima je velika - traže ih mnoge destilerije, vinarije, restorani, čak i ambasade.

"Nedavno sam patentirao dasku sa miks proizvodima i pršutom. Daska je napravljena od prirodnog materijala upakovana u premijum kutiji, a uskoro će biti dostupna i slajs pakovanja od po 100 grama pečenice, pršute", ističe ovaj domaćin.

Moravke iz Vladimirovca slobodno šetaju na 32 hektara, uzgajivača pohvalila i inspekcija

Kako zaključuje na kraju razgovora, ukoliko se količina hrane poveća, postoji mogućnost da proširi proizvodnju, jer se ovim poslom bavi kako bi napravio brend, a tržištu plasirao kvalitet.