Upregao dva vola u Italiji, pa preko Alpa krenuo kući u Švajcarsku

Sa feljtonom o dokumentarnim filmovima o poljoprivredi započeo sam u martu prošle godine. Na početku je išlo bez većih problema. Pronašao sam popise najvažnijih filmova, sa raznih lista odabrao one koji su mi se činili zanimljivima, pogledao ih i pisao o njima. Ipak, vrlo brzo počeli smo da se vrtimo u krug, ponavljajući iste teme. Regenerativna poljoprivreda, globalno zagrevanje, samoodrživost, ekologija i druge (ne)vesele priče.

Nakon što sam obradio većinu voća i povrća, prešao sam na životinje, a potom i na ljude. I tu mi se otvorio čitav novi svet dokumentarnih filmova o ljudima kojima je poljoprivreda strast, ali vrlo često i teret. Nekada su prikazani kao entuzijasti, nekada kao čudaci. Iako to uveliko zavisi i od čoveka koji ih gleda sa naše strane kamere. Od ugla snimanja, sceni, odeći, scenografiji....

Od Toskane do Švajcarske

Gledajući dokumentarac "Volovskim korakom“ (A passo di bove) iz 2012. godine, rediteljskog dvojca Markusa Baumana i Huga Sigriste, u čijem je središtu Valter Mesmer (Walter Messmer), čovek koji je nakon 23 godine rada u toskanskom agroturizmu odlučio da napusti Italiju na način koji je jednako neobičan koliko i simboličan - zapregom sa dva maremanska vola, nisam znao šta bih mislio. Da li je entuzijasta ili čudak? Možda do kraja teksta dođem do spoznaje.

Film ga prati na putovanju iz Toskane prema Švajcarskoj, nakon što je odlučio da napusti farmu Agriparco posle više od dve decenije života u Italiji i vrati se u zemlju iz koje je došao. Za povratak ne bira automobil, voz ili avion, nego kola koja vuku volovi, Gandhi i Galileo. Iz mesta Kazino di Tera kreće prema severu, prelazi Apenine i Padska niziju, a potom i Alpe, sve do Diepoldsaua u dolini Rajne u Švajcarskoj. Na delu puta pridružuju mu se prijatelji iz Toskane i pomažu mu u nastavku putovanja.

Kretanje je potpuno podređeno životinjama. Nema preciznog rasporeda niti mogućnosti da se jednostavno pređe veća udaljenost kada to nalažu okolnosti. Putovanje zato donosi različite probleme, od pronalaska odgovarajućeg puta i mesta za odmor do uslova na terenu i brige za marvu. Planirana ruta mora se prilagođavati situaciji na putu.

Dok putovanje napreduje, film postepeno otkriva i Mesmerovu životnu priču. Pre odlaska u Italiju radio je kao rukovodilac stručnog obrazovanja u velikoj banci. Godine 1986. odlazi u Toskanu zajedno sa bratom i njegovom suprugom. Tamo žele da razviju sopstveni projekat ruralnog turizma i poljoprivrednog gazdinstva.

Projekat Agriparco trebao je da bude mesto na kojem će spojiti život na selu, poljoprivredu i turizam. Međutim, razvoj nije išao prema prvobitnom planu. Tokom godina prolazio je kroz različite promene, a nakon boravka u Brazilu odlučuje da ga proda. Time se otvara pitanje šta učiniti nakon više od dve decenije života u Italiji.

Nekada ideja nije dovoljna

Kada je 1986. stigao u Toskanu, iza sebe je imao sasvim drugačiju karijeru. Umesto u bankarskom svetu odlučio je da potraži novi život na selu. Zajedno s bratom i suprugom krenuo je u projekat koji je trebao da spoji poljoprivredu i turizam. Nije to bilo samo mesto za život, nego pokušaj stvaranja poslovnog modela u kojem ruralni prostor postaje i izvor prihoda od turizma.

Takav je pristup danas mnogo manje neobičan nego što je bio pre nekoliko decenija. Seoska gazdinstva širom Evrope traže načine kako da zarade od onoga što već imaju - zemlje, objekata, životinja, hrane, pejzaža i tradicije. Gostima se ne prodaje samo smeštaj, nego iskustvo života na selu. Ipak, njegovo iskustvo pokazuje da ta ideja sama po sebi nije dovoljna. Njegov projekat nije završio onako kako je zamišljao.

Ritam sunca i vetra: Portret porodičnih zajednica vezanih za solane

Upravo zato njegov odlazak iz Italije deluje gotovo kao poslednji čin tog projekta. Nema idealizovanja sela niti jednostavne poruke kako je dovoljno otvoriti vrata gazdinstva turistima i čekati goste. Mesmerovo iskustvo pokazuje i drugu stranu takvog poslovanja - potrebu za prilagođavanjem, promenama i prihvatanjem činjenice da se zamišljeni planovi ponekad moraju napustiti.

Najsporiji povratak

Mesmerov život je dostojan filma. Najpre je napustio banku i otišao u Toskanu. Tamo je pokušao da izgradi agroturistički posao, menjao planove, odlazio u Brazil i na kraju prodao gazdinstvo. Potom je odlučio da se vrati u Švajcarsku. A kada je već mogao da izabere najbrži način da to učini, izabrao je najsporiji. Ono što je trebalo da bude povratak kući tako postaje višemesečna pustolovina.

Jer, znate kako ide ona stara narodna: "Nije bitan cilj, nego putovanje“.

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor