Kalmani spešno uzgajaju stado od nekoliko stotina ovaca rase il de frans, što je porodična tradicija. Kažu da bi bez podsticaja ovčarstvo teško opstajalo.
Jožef i Magdolna Kalman svoje dane provode na salašu u potezu Donje Primorje u naselju Vojvoda Zimonjić blizu Kanjiže. Čuva ih desetak pastirskih pulina, nemačkih ovčara i avlijanera, koji su ovde najbolji alarm.
"Salaš bez njih ne može, a ne može se ni čuvati stado, jer su nam desna ruka. Čuvaju salaš, blizu je put, pa kada zalaju znamo da neko dolazi. Đavo nikada ne spava, ali na svu sreću uvek ima nekog na slašu i nezvani gosti nas zaobilaze. Ne znam kako je spavati u gradu, jer sam u gradu spavao samo nekada davno kada sam bio vojnik. Na salašu sam napravljen i tu sam se rodio, navikao sam i odavde nikud ne idem. Ovde nam je najbolje, iako neki kažu da ne bi ni za šta na svetu tu živeli", kaže Kalman za Dnevnik.
Kalmani spešno uzgajaju stado od nekoliko stotina ovaca rase il de frans, što je porodična tradicija. Kako kaže Jozef, ova rasa ima tanke kose, a dosta mesa, pa su traženije od virtemberga. Nisu sve umatičene, a za one koje jesu, dobijaju državne podsticaje od 7.000 dinara po grlu i za svako jagnje isporučeno klaničarima po 2.000 dinara.
"Ako toga ne bi bilo, ovčarstvo bi teško opstajalo. Radimo dalje i očekujem da će se isto tako nastaviti i u narednoj godini. Nekoliko ovaca se već ojagnjilo, ali glavna sezona jagnjenja nailazi krajem januara. Tada ima najviše posla i dežuranja kraj stada. Za nas je radost svako novo jagnje, a prošle sezone bilo je dosta i blizanaca. Važno je da se stado uvećava", optimističan je Jožef Kalman.
Dodaje da je za seljake na salašu zima gora nego leto - praznika nema, jer uvek ima posla, a pre svega kada se radi o ishrani stoke.
"Spremili smo dovoljno kabaste i druge stočne hrane. Ove godine su bili dobri otkosi dateline i svega što je potrebno. Hrane imamo dosta samo treba raditi i za Božić i za Novu godinu, stoka traži hranu, ne može da gladuje i ne može biti žedna. Ovce bez hrane mogu da izdrže nekoliko dana, ali bez vode nikako ne mogu", kaže domaćin.
Od ranog proleća pa do kasne jeseni, ovce su bile na ispaši, a potom je neminovno da budu stalno u toru, kraj salaša. Kako naglašava Kalman, dobro je što je pašnjak blizu: "S proleća je trava dobra, najsočnija je dok je zelena, ali kasnije u toku leta, kada pritisnu vrućine i suša, trava se sasuši. No i pored toga ovce uvek nađu šta da pasu. Ovce i ne vole kada je trava visoka, kada izraste zbog kiša, nego kada je niža. Ispaša svakako dobro dođe nama ovčarima, jer pojeftinjuje proizvodnju, nego da ih cele godine hranimo u oboru, jer je hrana skupa. Čak i ako hrana nije skupa, skupa je nafta dok se proizvede hrana neophodna za ishranu stada tokom zime".
U sezoni ispaše, ako nema čobana, Jožef na pašnjaku čuva stado. Kaže da je ova sezona u ovčarstvu bila osrednja: "Bilo je potražnje za jaganjcima, jer su naš glavni proizvod. Sad za praznike jagnjetina se obično više traži, oni koji slave vole da se na trpezi nađe jagnjeće pečenje. Zbog toga i cena ide malo naviše, i iznosi oko dva i po evra za kilogram žive vage, a na veliko je drugačije. Jaganjci najviše idu u centralnu Srbiju, a dolaze i kupci iz Šapca".
U poslove na salašu uključena je cela porodica, tu su sin Gabor i snaja, a ponekad ima potrebe i za angažovanjem sezonskih radnika. Osim ovaca, Kalmani gaje i pet krava muzara i nekoliko junadi u tovu, a tovne svinje i petlove drže samo za sopstvene potrebe.
Izvori
Tagovi
Autorka
