Rabadžiluk kao porodična tradicija

• 2.641
• 289
• 0

U takmičenju prilikom "Susreta zlatarskih sela" organizovanom na visu Džade u Muškovini takmičilo se sedam volovskih zaprega pristiglih iz planinskih zaseoka u brdima iznad Nove Varoši i Prijepolja.

A ne zna se kome je bilo teže na petrovdanskoj vrelini - volovima upregnutim u jaram ili rabadžijama. I jedni i drugi zapinjali su iz petnih žila u želji da se dokopaju pobedničkog postolja.

Drugo mesto pripalo je Radojku Matijeviću iz Vilova, a treće njegovom rođaku i komšiji Tomislavu Matijeviću. Pobedio je rabadžija Vidan Petaković iz Draževića kod Nove Varoši i kao nagradu je sa takmičenja kući odvukao jelov trupac od skoro dva kubika.

Pobeda je stvar prestiža

A pobediti na jednom ovakvom takmičenju za gorštake je stvar prestiža. Dobar rabadžija je na glasu, a volovi naučeni na mukotrpan rad u šumi često vrede više od solidnog polovnog automobila. Vidan ima 43 godina, a samostalno rabadžija od svoje 18. godine.

"U šumi mi je desna ruka sin Bojan. Tek mu je 17., a već me je nadmašio u poslu. Ima sve osobine koje treba da krase dobrog rabadžiju i što je najvažnije voli ovaj posao. Oni koji ovo rade samo zbog para, ne ostaju dugo. Ovo je hleb sa sedam kora, a nevoljnog i nevičnog poslu šuma brzo slomi", kaže Petaković.

Vidan Petaković kaže da nevoljnog i nevičnog poslu šuma brzo slomi

Najmlađi rabadžija ima 16 godina

U novovaroškom kraju, gde se i pored svih čuda civilizacije većina seoskih poslova i danas obavlja uz pomoć volovske i konjske zaprege, rabadžiluku se uči od malena. I tako je otkad se pamti i seče građa za kuće i druge građevine. Sa svojih 16 godina Miloš Paunović iz Kućana najmlađi je rabadžija u ovom delu Srbije. "Rabadžijski ispit" položio je prošlog leta, izvlačeći na mobi čamove trupce iz vrleti Murtenice. Niz strmu i mokru stazu, koju je kroz goru prokopala voda, ceo dan je "na vlaci" spuštao balvane do ušća Crnješkog potoka, rame uz rame sa iskusnijim i dosta starijim rabadžijama. "Kad zavoliš volove i šumu ništa nije teško. A Peronja i Šaronja pametni, naučeni i slušaju me", kaže stidljivo golobradi Miloš Paunović.

U rabadžije već od predškolskih dana

Slobodan Lečić (27) iz Amzića je prvi čamov trupac iz vrleti Bosanja izvukao zapregom još kao predškolac. Dok su njegovi vršnjaci trčali za loptom ili igrali žmurke, on se "lomio" po planinskim jarugama i gudurama. I ovom teškom i mukotrpnom poslu ostao je veran sve do danas. Rabadžiluka se, kaže, prihvatio kako bi nakon smrti dede i oca nastavio porodičnu tradiciju. U selu u kome se polako gase ognjišta gotovo da nema kuće kojoj Slobodan nije sa volovskom zapregom pritekao u pomoć pri obavljanju svakodnevnih seoskih radova. Ima u Amzićima i okolnim selima još stasitih momaka, ali je malo njih koji poput Slobodana u štali drže volove i rabadžilikom zarađuju hleb i izdržavaju porodicu. "Rano sam ostao bez oca koji je i sam bio rabadžija. Umro je jedne noći iznenada u 42 godini života, samo par sati pošto se umoran i iscrpljen od posla iz šume vratio kući i legao da odmori", priča Slobodan.

Rabadžiluk u krvi

Priča o Slobodanu Lečiću je u stvari priča o malobrojnim momcima starog kova koje nisu uspela da zavedu svetla grada, već su ostali u seoskim nedođijama da obrađuju imanja, čvrsto vezani pradedovskim korenima. Mada još dečak, Slobodan nije nakon očeve smrti dozvolio da kuća i petočlano domaćinstvo propadnu, a zemlja ostane neobrađena, već se prihvatio rabadžiluka i teškog seoskog rada.

Foto: Željko Dulanović