Borba jedne porodice za očuvanje dedine mlečne farme

Poljoprivreda je profesija nade, rekao je kanadski pesnik Brajan Bret. Zašto se poljoprivrednici bave poljoprivredom, uprkos ekonomskim teškoćama, nesigurnostima i brojnim izazovima koji dolaze s tim poslom? Odgovor koji se najčešće čuje je jednostavan: iz ljubavi.

Uživaju u posmatranju i negovanju rasta biljaka, u blizini životinja i u radu na otvorenom prostoru. Čak i vremenske prilike, koje sve češće otežavaju posao, deo su života koji objeručke prihvataju.

Mnogi od njih vole činjenicu da mogu živeti onde gde rade i raditi onde gde žive. Rade zajedno sa svojom decom, prenoseći znanje i iskustvo kroz porodični rad. Cene osećaj slobode i samostalnosti koji im poljoprivreda omogućava. Barem sam takav utisak ja dobio. Cinik u meni ima sasvim drugo mišljenje, ali s njim se ne želim družiti do kraja maja.

Fabrika na otvorenom

Moj deda se bavio poljoprivredom, na ono malo zemlje što je ostalo nakon što su se braća i sestre "podelili". Bavio se ratarstvom. Životinje oko kuće - kokoške, patke, guske, svinje, ćurke - kao mali nisam smatrao poslom, nego nečim što me plašilo u drugom dvorištu. Koliko sam se supa od "zlih" petlova najeo u detinjstvu, nikad ne bih trebalo da budem prehlađen.

Nikada nije mogao da živi od zemlje. Pa je radio i "prave" poslove. Ponavljam, na tih nekoliko jutara i da je sadio mak te prodavao opijum ne bi bilo zarade. Ali voleo je da sedne na svog "Fergusona", tačnije IMT 539 i odvede nas u polje da gledamo kako raste kukuruz. Ili pšenica.

Nikad nisam imao utisak da to smatra poslom. Više kao nekakvim nastavkom sebe. Živim na selu, naravno da imam zemlju i životinje. A oni koji nemaju su - učitelji. Meni je to izgledalo kao da deda ima hobi. O kako sam samo pogrešio.

"Bez pomoći cele porodice sav ovaj posao bio bi nemoguće napraviti“. Parafraziram jednu od najčešćih rečenica koje sam čuo od poljoprivrednika, kada ih pitam kako uspevaju da odrade sav taj posao na gazdinstvu. Druga je "Poljoprivreda je fabrika na otvorenom".

Konstantna borba

Dokumentarni film "Mali poljoprivrednici" (Farmsteaders) iz 2018. godine, redateljice Šejne Malet, sniman je kroz razdoblje od pet godina, što mu daje širok spektar bliskosti i kontinuiteta u prikazu života jedne porodice koja pokušava da obnovi i održi porodičnu mlečnu farmu u ruralnom Ohaju.

Film prati porodicu Nolan, Nika, njegovu suprugu Seleste i njihovo četvoro dece, koji se vraćaju na dedovinu kako bi pokušali ponovo pokrenuti farmu i opstati u sistemu koji sve više favorizuje industrijsku, veliku poljoprivredu. Farma je u lošem stanju, a oni moraju krenuti gotovo ispočetka. Popravke, obnova stada krava i pokušaj da se pronađe održiv način zarade.

S obzirom na to da je rediteljka film snimala kroz nekoliko godina, umesto brzog zapleta prikazan je dugotrajan proces života na farmi: sezonski radovi, finansijski usponi i padovi te stalna neizvesnost oko toga hoće li farma opstati ili propasti.

Vrlo brzo postaje im jasno da klasična proizvodnja mleka nije dovoljna za opstanak, pa Nolanovi počinju da traže dodatne izvore prihoda, uključujući preradu mleka i proizvodnju sira kroz mali lokalni brend.

Vino od trešanja: Tri muškarca i mala ideja

Kako priča napreduje, fokus se širi sa tehničkih problema farme na svakodnevni život porodice. Deca odrastaju pred kamerom, učestvuju u poslovima na farmi, uče odgovornost i istovremeno proživljavaju tipično detinjstvo na selu. Paralelno, Nik i Seleste pokušavaju da balansiraju između idealizma - želje da ostanu na zemlji i žive "prirodan" život - i brutalne realnosti dugova, tržišnih cena mleka i stalnog rada bez odmora.

"Ljudi zapravo ne razumeju lepotu života ako ne razumeju njegovu tragičnu stranu. Sve što je lepo nastaje iz bola", kaže u jednom trenutku Nik.

Odnos čoveka i zemlje

Film takođe prikazuje odnos čoveka i zemlje. Nik stalno naglašava povezanost sa zemljom, životinjama i nasleđem, dok Seleste često preuzima praktičniju ulogu u održavanju svakodnevnog funkcionisanja farme i porodice. Njihov odnos nije idealizovan - vidi se napetost, umor i neizvesnost, ali i zajednički cilj da farma opstane.

Kako se priča razvija, farma ipak ne postaje "uspešna priča" u klasičnom smislu. Umesto jasnog trijumfa, film završava osećajem kontinuirane borbe: život na zemlji nije nešto što se "reši", nego proces koji traje i koji stalno nosi rizik propasti. Nema sigurnog kraja, samo nastavak rada i neprestanog prilagođavanja.