U mnoge narodne nošnje u regionu spada malo ogledalo, koje je udavača nosila na lančiću zakačenom za pojas, ne samo da bi proveravala svoj izgled, nego da bi odbila "zle oči"
Ogledalo je svaka uglačana površina koja odbija svetlost, to jest optička sprava kojoj je neravnina manja od talasne dužine svetlosti. Ovo jednostavno objašnjenje iz fizike nikako ne bi zadovoljilo nekadašnje poljoprivrednike. Za njih je ogledalo bilo ništa manje nego dragocenost koja omogućava pogled u "drugi svet", moćan i tajanstven predmet.
Prvobitno ogledalo koje je ljudski rod koristio bila je nesumnjivo glatka površina mirne stajaće vode. Tako se ogledala sirotinja kroz sve društvene sisteme u istoriji. Bogatiji slojevi, vladari i plemići, imali su sasvim drugi ideju, pa se prva ogledala od uglačanog vulkanskog stakla pojavljuju u Anadoliji (današnja Turska) oko 6.000 godina pre nove ere. Ogledala od poliranog bakra pronađena na području Mesopotamije, Kine i Indije potiču iz perioda od oko 4.000 godina pre nove ere, a iz Egipta oko 3.000 godina pre nove ere.
U centralnoj i južnoj Americi ogledalo od uglačanog kamena korišćeno je 2.000 godina pre nove ere. Grci i Rimljani takođe su voleli da se ogledaju, a ogledala su bila od bakra, kalaja, bronze i srebra. Tek mnogo kasnije, počela je proizvodnja ogledala od metaliziranog stakla za masovnu upotrebu.
Sve to nije mnogo značilo ovdašnjem poljoprivedniku i njegovoj porodici, naročito siromašnijima, koji do prošlog veka nisu mogli sebi da priušte ogledalo u kući. Kad bi uspeli, to je bio događaj za pamćenje sa divljenjem koje danas ne bi mogao da izazove ni najveći i najsavremeniji televizor. Prvi predmet koji bi prenoćio u novoj kući, pre useljenja, bivalo je upravo ono. U njega se gledalo sa primesom straha.
Kroz tradiciju i zemlju - poljoprivrednici čuvaju najstarije običaje
U ogledalo, ili bolje: kroz ogledalo žene su šaputale molitve i bajalice za zaštitu najmiljih, naročito ako su bili odsutni od kuće, na putu, u nekom od mnogih ratova ili drugoj opasnosti, a devojke upućivale molbu "da vide suđenog (budućeg muža) kao što svoj lik vide". Ovaj predmet se ne poklanja nego svako kupuje sebi. U mnoge narodne nošnje u regionu spada ukrašeno ogledalce, koje je udavača nosila na lančiću zakačenom za pojas, ne samo da bi proveravala svoj izgled, nego da bi odbila "zle oči".
S istom svrhom, ovakve svetlucave ukrase prišivale su majke i babe na odeću i kapu deteta, da mu ne naškode uroci. Zle sile ne mogu da se vide u ogledalu i zato ga ne podnose, verovali su poljoprivrednici i koristili ogledalo kao sredstvo zaštite. Kad se razbije, donosi nesreću. U bajkama, zla kraljica, moćni čarobnjak ili dobra vila ima čarobno ogledalo koje odgovara na pitanja ili pokazuje daleke stvari i događaje. Ako padne sa zida ili drugog mesta gde je stajalo i ne razbije se, dolaze gosti i donose dobre vesti.
U selima severnog Banata nekad je važilo verovanje da bebu ne treba stavljati pred ogledalo pre nego što napuni godinu dana "jer će plakati noću". A kad se konačno suoče sa svojim likom, neka deca se uplaše. Ako, naprotiv, dete počne da se smeje i pruža ručice prema svom odrazu u ogledalu, uskoro će dobiti mlađeg brata ili sestru.
Tagovi
Autorka
