Portret napuštenih sela Evrope i ljudi koji su ostali

Poslednji dobitnik Nobelove nagrade za književnost, mađarski pisac Laslo Krasnahorkai, objavio je svoj hvaljeni roman "Satanski tango" 1985. godine. Reč je o priči o propadanju male poljoprivredne zadruge u ruralnoj Mađarskoj nakon sloma komunizma, čiji stanovnici očekuju povratak čoveka za koji veruju da će ih izbaviti iz beznađa. Knjiga je poznata po dugim, hipnotičkim rečenicama i osećaju da se likovi, a sa njima i čitalac, vrte u istom krugu iz kojeg nema izlaza.

Devet godina kasnije njegov sunarodnik Bela Tar prema romanu je snimio sedmoipočasovni crno-belu ekranizaciju koja je danas jedan od najpoznatijih primera evropskog autorskog filma. Uglavnom nije štivo za svakoga. Ni film, ali ni knjiga.

Neka sela nestaju tiho

Film je izrazito spor. Ljudi hodaju kilometrima po blatu, gotovo u realnom vremenu, kiša ne prestaje, kamera ih dugo prati u neprekinutim kadrovima, a obični prizori - ples u gostionici, zvonjava, mačka, prazne ulice - deluju hipnotišuće. Stoga, ako izdržite prvi sat, siguran sam da ćete doći do njegovog kraja, pa makar nekoliko puta zaspali.

Gledajući film "Seljani“ (Pustinyatsi) bugarskog reditelja Cvetana Dragneva iz 2016. godine, koji je smešten u mala sela severozapadne Bugarske, regije koja je u vreme nastanka filma opisivana kao najsiromašnija u Evropskoj uniji, neodoljivo me je podsetio na "Satanski tango". Jer oba dela posmatraju zajednicu koja se raspada.

"Neka sela nestaju tiho. Ne kroz velike tragedije, već tako što voz više nema putnika, bioskop više nema gledalaca, a ljudi koji su činili zajednicu polako odlaze", stoji u opisu filma.

Na maloj, gotovo napuštenoj železničkoj stanici živi penzionisani skretničar sa porodicom. Lokalni pesnik kopa grobove kako bi zaradio za život, dok se nekadašnji kinooperater priseća vremena kada je bioskop bio pun. Jedan starac traži krušku ispod koje su se nekada sastajali mladi ljubavnici, a pastir sanja o sladoledu koji bi pojeo u restoranu.

Takvi prizori mogli bi lako da postanu sentimentalna priča o "dobrim starim vremenima“, ali Dragnev tome, uglavnom, odoleva. Njegovi protagonisti nisu bespomoćne žrtve. Oni se šale, raspravljaju i pričaju o stvarima koje naizgled nemaju nikakve veze s glavnom temom filma. Jedan govori o filozofu Žan-Polu Sartru i egzistencijalizmu, dok drugi otvaraju teme ljubavi, religije, smrti i svakodnevnih problema.

Veliki svet malog sela

Poljoprivreda je pritom deo njihove svakodnevice. Stoka i pašnjaci pojavljuju se bez posebnog objašnjavanja, kao prirodan deo života tih ljudi. Redatelja ne zanimaju prinosi, cene ni politika, kao ni uspešni poljoprivrednici, već ono što se događa s ljudima kada se promeni svet u kojem su živeli.

A taj se svet najbolje vidi kroz ono što je ostalo iza njega. Železnička stanica više nije mesto susreta, bioskop je tek uspomena, a pojedini poslovi danas pripadaju prošlosti. Redatelj ne traži krivca niti pokušava da objasni kako je do toga došlo. Samo posmatra ljude koji su ostali.

Upregao dva vola u Italiji, pa preko Alpa krenuo kući u Švajcarsku

Film je upravo zbog toga više od priče o siromašnom i praznom selu. Dragnev svoje protagoniste ne prikazuje kao žrtve, već kao ljude koji su ostali da žive u svetu koji se oko njih promenio. Njihove priče povezane su prostorom u kojem žive i osećajem da vreme tamo prolazi drugačije. Upravo takvi detalji filmu daju humor i toplinu, pa ljudi koje bi statistika lako svela na brojke postaju stvarni, pomalo neobični i veoma različiti pojedinci.

Važno je i da film ne pokušava od tih ljudi da napravi egzotične stanovnike "zaboravljene Bugarske", već im daje prostor da sami govore o stvarima koje ih zanimaju. O kravama, veri, smrti, ljubavi, ribolovu, filozofiji, psima, miševima i vetru. I možda je upravo u tome najveća vrednost, jer dok gledamo ljude iz krajeva koje Evropa sve manje primećuje, shvatamo da i malo selo može sadržati prilično veliki svet.

Stvarni problem Evrope

Sigurno se pitate zbog čega bi trebalo gledati film o propadanju bugarskog sela. Pa evo malo statistike za kraj. U 2024. godini broj stanovnika smanjen je u 90 od 244 regije EU-a za koje postoje podaci, odnosno u 36,9 odsto regija, a posebno su pogođene ruralne i udaljene regije. Upravo je severozapadna Bugarska 2024. zabeležila najveći pad među svim regijama EU-a, za 13 stanovnika na svakih 1.000, pri čemu je gotovo ceo pad posledica većeg broja umrlih nego rođenih.

Još je zanimljiviji podatak iz projekcija Eurostata. Prema njima, do 2050. godine četiri od pet ruralnih regija EU-a mogle bi da izgube stanovništvo. Za period 2019-2050. pad ruralnog stanovništva predviđen je u čak 20 država članica. Među najvećim očekivanim padovima su Litvanija (-43,5%), Letonija (-37,6%), Bugarska (-26,8%), Rumunija (-25%) i Hrvatska (-23,3%).

Dodajte agroklub.rs u omiljeni Google izvor